Momenat obnavljanja prećutnih zaveta predaka. Danak duhu tradicije koji bdi nad porodičnim ognjištem generacijama i učvršćivanje armature familijarne sloge, uz obavezan nagoveštaj okrutnosti nemilosrdnog skota-života koji sada, kad prestaje da bude dete, mlađanog vozača vreba iz svakog ugla da na njegovom još glatkom licu ucrta bore. Prvoj vožnji obavezno prethodi očev muški zagrljaj i stisak ruke.
---Montgomeri, Alabama---
- Sine, predajući ti ovaj par ključeva ne predajem ti samo auto. Sa njima ćeš, o Dejvide, danas poneti odgovornost odraslog čoveka i moje puno poverenje. Neću ti govoriti šta da ne radiš, smatram da to već znaš. Imaš šesnaest i svestan sam da ne mogu da te tretiram kao dete. :zagrljaj: Izvoli, sine moj. Vozi pažljivo i učini svog oca ponosnim.
- Budi siguran da hoću, tata.
---Donje Trsište, Srbija---
- Ej, mali, zajebi taj crtani sad! Drž' ove ključeve i odjuri začas po pivo, dok nije došo Živan da pretera crep, nemam šta da iznesem pred čoveka! Desno skroz ti je gas, do njega kočnica, pa cepaj, samo nemoj da pogineš.
- Ali mama kaže da radim domaći... - Pusti ti šta mama kaže i vozi po pivo da te ne uspavam pre vremena.
---Kinšasa, Kongo---
- Sine, dajem ti ove ključeve od...
- Sajle za bicikl.
- Ne, od auta.
- Čale, nemamo auto.
- Naravno da imamo.
- Imali smo kamilu koja je umrla. Nemamo auto.
- Aha! A, u tom slučaju, šta je ovo?
- Dedina slika iz radnog logora. Već smo ovo prolazili.
Kad uvidiš da je Prodigy dušu dao za slušanje tokom hodočašća ili kakvog putovanja ruralnim sredinama, bez obzira što članovima benda događaji iz srpskih pojebina nisu bili ni na kraj pameti kada su pisali tekstove.
Tako zapičiš pešaka seoskom knez Mihajlovom i poistovećen sa sredinom turiš muziku u ušesa. Ptičice cvrkuću, sunce se probija kroz granje, mačka zapišava poljsko cveće i namiguje. Gradska duša ti se obraduje, o, divnog li mesta, skoro pa da pozavidiš narodu koji tu živi. Osetiš miris sena i još nečeg poznatog... Mleko! Mora da je pala neka muža (setiš se spota „Girls“ u kom neke sisate kaubojke umešno muzu krave, a ustvari... muzu krave). Taman se nasmeješ, kad te spopadne nalet smrada - puši li se puši od paljevine („I’m a firestarter, terrific firestarter“). Vešto izbegneš prepreku, al’ ne lezi vraže, tu se asfalt završava i skontaš da se nalaziš na minskom polju od kravljih govana. Dok pažljivo biraš korake ne bi li ih nagazio i ostao bez dostojanstva, u sebi zapevaš „Breathe“ („Inhale, inhale, you’re the victim, come play my game, exhale, exhale, exhale”). Dobro, jebiga, seoska idila, trte-vrte. Opet asfalt, opet ptičice, opet neki poznat zvuk, ovog puta ne tako dobrodošao. "Oca ti jebem kučećeg, meni si našla da kradeš kobasice s tavana! Dođi da te ja na'ranim, boga ti ne ojebem!" (“Change my pitch up, smack my bitch up!”). Tu nekako ožališ kerušinu sudbu kletu, osnažen činjenicom da si iz Čukojevca, kulturnog centra regiona, stigao u Pluževinu. Ne stigneš ni da se ozariš zbog blizine cilja, kad te pozdravi skičanje neke krmače. Ne, oštroumno zapaziš, to je ipak ljudski glas. "Mileniiiijaaa! Priđi k ogradi da ti kažem! Onu tvoju ćeru da obuzdaš, si čula? Suknju da joj produžiš, papke da joj skupiš! Mi’š da ne znam da tatli s mojim Mikicom, a njemu, fala bogu, malo treba! Da obratiš pažnju, da ve ne zavijem u crno, a ti znaš moje mentode!” “Ma, kome ti pretiš, svinjarko iz Pečenoga? Te čari ionako ne deluju ako u nji’ ne veruješ!” (“It’s an omen") “Ne' da bacam čini ja! Sam’ mi jedan dan pukne… Pa se ti pitaj što ti lipsuje stoka!” Sad već naglas pevaš "I got the poison, I got the remedy”… Ok. Seoska idila ostade u Čukojevcu, a koga nema, bez njega se može. Prodavnica na pomolu, tu će znati da ti kažu kako da se snađeš dalje. Gle, onaj lik sa Jagodinskog piva sedi ispred i izdajnički manda orošenog rogonju. “Izvin’te, kako da nađem kuću Durkalića?” “A od koga si ti? Ne znam te odovud.” “Milkica mi je koleginica, a ne znam tačno gde živi…” “Aaaaaa, i ti učiš decu okupatorskim jezicima! Ko ve to naučio, bre, tadićevska gamadi? Kad ste zaboravili da su bombardovali Lađevce? A u Vitanovcu onomad kad izginuše? Ma i da nije, koji će deci krasni to? To treba da zna da okopa, da zasadi, da pomuze..." "Kontam, čiča, "Invaders must die”. Hvala, doviđenja.” Eh, ali da je to kraj… po povratku kući snimiš fajerstartere kako pale kontejnere, šaban smekuje bičarku pesnicom u glavu jer je krala kobasice sa tuđih tavana, a ti inhejluješ i ekshejluješ pod nekim auspuhom da se posle čistog seoskog vazduha vratiš u prirodno stanje.
Teza koja postaje opravdanje, neka vrasta alibija, za sve gluposti kojima smo skloni. Izgovara se kad ne postoji nijedan drugi, valjaniji argument, koji bi opravdao takvo ponašanje.
-Ćerko ne možeš da se vidjaš sa njim on diler, podvodi maloletnice i namiruje dve babe iz naše ulice za pola penzije! -Kevo, dva'est prvi vek je, hoćeš možda ti da mi nadješ i momka za udaju?!
-----------------------
-Sine, ja pokušavam da razumem tvoju želju da promeniš pol, ali ne mogu. Ne mogu i ubi' me! -Ćale, dva'est prvi vek je, to je sad normalno. Ja se tako osećam, i rekli smo da ćeš me ubuduće oslovljavati sa ćerko, a ne sa sine, inače Jasminka!
------------------------
-Slušaj, 'ajd ti zakjučaj kafanu pa ćemo Stevo i ja zajedno da te jebemo, ali samo ako nećeš nikom reći! -Pa ne znam, možda bolje jedan po jedan?! -Ma jok, to ti nije više moderno, dva'est prvi vek je... -U pravu si, odo' zaključam!
Feng-šui pojedinih baba sa prostora balkanskog poluostrva. Nezavisno od sadržaja šerpi, prijeđašnje smatraju da se po obavljenom ručku sve to treba zajedno utrpati kako bi se održalo bratstvo i jedinstvo kuvanih jela.
Unuk: E baba, je li ovo da se prospe? Baba: Ne diraj to! Unuk: A, ovo kerovima? Baba: Ma to je za sjutra, samo malo da se podgrije. Unuk: Pa jesi baš morala ražnjiće da mi pobrkaš sa pasuljem i punjenim paprikama?!
Rečenica koju smo svi izgovorili barem jednom u životu kada smo bili gost u nečijoj, malo neurednoj, sobi .
- Udji brate... oćeš popiješ nešto? - Ma jok bre, ne mogu ... - E, izvini molim te zbog ovolikog krša ... - Ma opušteno, da vidiš tek kako je kod mene...
Svakodnevna ulična situacija zaglavljivanja u pešačkom saobraćaju. U susret vam ide osoba podjednako zamišljena kao i vi, a situacija koja sledi je perfektno sinhronizovano izmicanje u istu stranu. Zajedno levo, zajedno desno. Sve dok se jedan ne odvaži i napravi širok krosover u stranu, u stilu košarkaških plejmejkera.
