Primamo.
Riba smrdi od glave.

Jedan od indikatora koji pokazuje stepen zabijenosti u pičku materinu neke zemlje. Pokazuje bananizam jedne države.
Odeš u normalnu državu Švecku i pitaš "Je l' primate evre?", a kao odgovor dobiješ, u skladu sa viševekovnim skandinavskim gostoprimstvom, prekršajni nalog plus eventualno čeličnu imitaciju Torovog malja u čelenku. M'rš iz moje avlije! Osim, naravno, ako bi pitao neku sisatu Helgu duge plave kose. Od nje bi kao odgovor verovatno dobio: "Ne znam, nikad nisam stavljala sto evra u pičku, al' probaću, i analno."

U nas štošta može svakako. Kad jednu godinu rovare cestu, da naprave kanalizaciju, pa asfaltiraju, pa opet na godinu rovare da sprovedu gas; kad jedan čovek može da bude direktor doma zdravlja, poslanik u skupštini, predsednik mesne zajednice, u predsedništvu civilne zaštite, u predsedništvu foruma za bezbednost, predsednik odbora za budžet i finansije i predsednik komisije za sport, onda je sasvim jasan odgovor na pomenuto pitanje.

"Ako neće milom, onda će silom!"

Poznata rečenica koja je prethodila mnogim ratovima. U upotrebi je i danas, mada ona sila na kraju ne mora da bude vojna. Ponekad je dovoljna i samo ekonomska. I uopšte ne mora da dođe do rata, da bi se iskorišćavali resursi slabijih.

Elem, skupilo se jedno jako muzičko-instrumentalno društvo pre mnogo godina, negde na centralnoj teritoriji takozvane "stare gospođe". Da l' od dosade ili pokazivanja talenta, rešiše da naprave orkestar. I imaše strašnu želju za svirkom, ali ko će igrati? Niko od njih nije želeo da se odrekne svog instrumenta i mesta u orkestru. A, opet, jebeš svirku bez igranja.
I setiše se nekako. Unajmiće igrače! Može im se, jaki su finansijski. Platiće zarad sopstvenog zadovoljstva i zajedničkog uživanja sa "talentovanim" igračima. Barem je tako situacija izgledala sa strane...

Raspisaše konkurs za igrače kola i obećaše da će lepo platiti, ali samo pod jednim uslovom: kolo ne staje, sve dok oni sviraju!

Javilo se više kandidata nego što im je trebalo. Napraviše listu čekanja. Izabraše nekolicinu talentovanijih u odnosu na ostale i rekoše: "Vi ćete prvi zaigrati, pa kad se MI umorimo, videćemo o proširenju kola ili eventualnoj zameni nekog od vas".

"A, plaćanje?!" - viknu nekoliko njih istovremeno.
"Primate li evre?" - upita debeli basadžija.
"Jašta, jašta!!" - zagrajaše svi, pa i oni rezervni kandidati.
"Orkestar, idemo!"

I poče svirka, i poče igra, letnji dan do podne! Zalepiše svim igračima na čelo po najveću novčanicu, onima u pozadini baciše neku siću k'o kum na svadbi kad mu izgori kesa. Nek' se i oni zaraduju malo, dok čekaju na red!

Ne zna se tačno koliko je vremena prošlo, ali neki iz orkestra primetiše da kolce pomalo posustaje. Bez prekidanja muziciranja, odabraše nekolicinu kandidata iz pozadine, obukoše i njih u istu nošnju i nastavi se osveženo kolo...

"Mogu l' ja da napustim kolo sam' da pišam?!" - viknu jedan igrač prema orkestru.
"Platili smo te da igraš, možeš, ako platiš...al' primamo samo evre!" - odgovori mu debela, plavokosa gospođa za ritam-mašinom.

Vreme još uvek nije učinilo svoje. Orkestar i dalje svira, igrači igraju, mada su mnogima već pospadale one novčanice sa čela, a pored onog kome se pišalo, neki su se baš uneredili...
I najinteresantnije od svega, oni kandidati iz pozadine, iako vide da je kolo tehnički veoma teško za igranje, i dalje čekaju na svoj red! A uglavnom imaju dve leve noge.