Pristojnity

Red u pošti, 37 minuta kasnije. Stižem na čelo reda, uredno pazeći da ne zgazim žutu liniju i ne zakoračim dalje pre nego što me prozovu. Osećam nečiji dah na vratu i ugrožavanje svog privatnog prostora. Usled žamora nisam istog trenutka čuo ljubaznu službenicu kako me je pozvala i nekoliko trenutaka se duže zadržao iza linije…

- Alo, prozvala te je!
- Pardon?
- Šta se okrećeš, jebote?!? Na onu stranu ideš, prozvala te je da odeš na šalter!
- Gospodine, takvo obraćanje je zaista neumesno. Vidite da tamo na klupi pored sede i deca. Uostalom, nekoliko dodatnih sekundi koje ćemo izgubiti na već svo ovo čekanje su zaista beznačajni. Lako se to može nešto bržim korakom nadoknaditi kada izađemo na vazduh, ukoliko baš negde žurimo. Mislim da bi nam svima u ovakvim gužvama za koje niko od nas nije kriv malo osmeha i lepih reči pomoglo.
- I… izvinite, u pravu ste.
- U redu je. Lep dan vam želim.
--------------------------------------------------
Medicinska sestra iza stakla šaltera vodi važan razgovor sa koleginicom i ne želim da je prekidam. Shvatam koliko je taj razgovor bitan jer se nijedna od njih dve ne javlja na telefon koji neprekidno zvoni. Nakon nekoliko minuta, spazila me je i na moje pozitivno iznenađenje prekida tu prebitnu konverzaciju baš zbog mene i prilazi onom otvoru na staklu kojem ni dan danas ne znam ime. Rešim da uz širok osmeh prvi pozdravim…

- Dobar dan.
- Reci.
- Kako molim?
- Šta moliš? Daj knjižicu i reci šta ti je. Imaš temperaturu, samo gluv, šta?
- Ovaj, ne, nemam. Izvinite, nećete se javiti na taj telefon? Ponovo zvoni, možda je hitnije od ovog mog slučaja.
- Ma neka boli, zvoni mi kurac, hoćeš ti da mi govoriš kako da radim svoj posao?
- Ne, naravno, ali znate, gospođo, u firmi u kojoj ja radim, ukoliko bih sa svojim klijentom razgovarao kao vi sa mnom, već bih morao prazniti svoju fioku nakon kratkog razgovora sa direktorom. Za nejavljanje na telefon bi isto usledilo. Malo ljubaznosti i dobre volje nije na odmet. Probajte, bolje ćete se osećati.
- Joj, izvinite. Nemojte samo direktoru. Krenite sa mnom, mogu ja odmah preko reda da vas ubacim, nije mi teško.
--------------------------------------------------
Tokom vožnje magistralom na otvorenom putu razumnom brzinom od 40 km/h, primiče se naglo mat-crni Audi Q7 i počinje da vozi "na braniku" mog ekonomičnog porodičnog vozila. Usporavam, palim sva četiri, a vidim da uvaženi kolega vozač usporava za mnom. Zaustavljam se na bezbednom mestu, na pravcu. Izlazim ljubaznog lica iz auta i koračam ka ovom prekrasnom nemačkom vozilu na kojem se skoro bešumno spušta prozor pored vozača. Finom krupnijem mladiću koji je na žalost jako mlad ostao bez kose očinski objašnjavam...

- Mladiću, nije lepo voziti u ovim teškim uslovima tako rizično. Osim toga, imam nalepnicu da je beba u automobilu, pa se nadam da ste svesni rizika. Znate, vreme reakcije pri ovako velikim brzinam je zn...
- Turi te pristojnity priče u dupe, kepecu, da ne bih provjeravao mogu li smjestiti bezbolku u ta tvoja usta škrabava. Cjev utoke sigurno mogu, ali šteta trošiti municiju na tebe. Šjedi sad u to korejsko govno, počni da psuješ i vozi najbrže što možeš kao sav normalan srpski narod!