Ono malo, što propada, i propadne uvek. I dobro je tako.
Devojčica, mala Vesna Čipčić, sama na svetu ostala, avionom se vozi. Ona samo i psić njen. Pazi ga, čuva. Ali na podu aviona rupa je, mala, za psića taman. Vidi on rupu, zalaje, priđe, i padne, tek tako, samo se tanko zavijanje za njim izgubi brzo dole. Devojčica i nije toliko tužna, više umorna, od gubitaka, i švercovanja, pospana već.
Psić, sada sam, na sedištu, još manji. Tuguje po malo, ali šta će. Niko ga ne primećuje i nije toliko loše. Odlazi do kamina, blizu pilotske kabine, tamo gde ostali psi leže. Smiren, među njima, samo se čuje, neizgovoreno: šta ćeš, takvi su ljudi, a žene pogotovu, to se bre sve drogira, ne treba se vezivati. I psić više ne razmišlja o devojčici. I već se oseća kao prava psina: ugledavši izlaz, dvaput kratko zalaja i jednom dugačko i Šurda mu otvori vrata stana u kome su padobranci.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.