Ono malo, što propada, i propadne uvek. I dobro je tako.
Devojčica, mala Vesna Čipčić, sama na svetu ostala, avionom se vozi. Ona samo i psić njen. Pazi ga, čuva. Ali na podu aviona rupa je, mala, za psića taman. Vidi on rupu, zalaje, priđe, i padne, tek tako, samo se tanko zavijanje za njim izgubi brzo dole. Devojčica i nije toliko tužna, više umorna, od gubitaka, i švercovanja, pospana već.
Psić, sada sam, na sedištu, još manji. Tuguje po malo, ali šta će. Niko ga ne primećuje i nije toliko loše. Odlazi do kamina, blizu pilotske kabine, tamo gde ostali psi leže. Smiren, među njima, samo se čuje, neizgovoreno: šta ćeš, takvi su ljudi, a žene pogotovu, to se bre sve drogira, ne treba se vezivati. I psić više ne razmišlja o devojčici. I već se oseća kao prava psina: ugledavši izlaz, dvaput kratko zalaja i jednom dugačko i Šurda mu otvori vrata stana u kome su padobranci.
lol+++