Srce. Najveći radnik u organizmu, vele neki. Toliko i toliko litara puta 24 časa, puta toliko godina... A tek uslovi u kojima radi. Pufćem kad upirem, kolutam kada jedem, tugujem kada pijem. Što god da radim, ono je uz mene, duša moja.
- Šta si se izbečio? Najede li se?
- Uf, najedoh, ne mogu disat'. Stomak mi pritiska srčani mišić.
- Diši malo da ti pumpica ne otkaže. Mada, ako ovako nastaviš doktor ti ne gine.* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Kod doktora:
- Izvolite, lezite. Da, da, tu, na bok.
I legoh ja na bok, go do pojasa, leđima prema doktoru. Ispred mene ogledalo. A u ogledalu doktor i kompjuter mu.
- Sada ćemo mi brzo. Opustite se, ništa ne boli.
I tako ćutimo ja i doktor. On drlja nekakvom podmazanom sondom po grudima mi i bulji u ekran. I ne trepće... Odjednom, ulazi drugi doktor i pridružuje se prvom u gledanju ekrana...
- Kolega, evo trideset godina službe, još ovo ne viđeh!
- E, dragi kolega, život je pun iznenađenja. Samo ne znam kako je čovjek živ!
Ja slušam, umirio se. Ali, ne i pumpica. Ona čuje što ja ne želim. A mozak dvjesta na sat, zamišlja doktore kako suču rukave, vade noževe i otvaraju me tu na licu mjesta...
- A šta je Vama odjednom? Srce Vam radi ubrzano, poslušajte!
I uključuje doktor zvučnike... Bam, bam, bam...
- Doktore, 'oću li preživjeti?
- A zašto da ne, moliću?
- Pa maloprije ste rekli da ne znate kako sam živ?
- Aaaa, to smo pričali o pacijentu prije Vas. Sa vama je sve u redu, srce je jako, mada, rekao bih da vodite dosta nezdrav život. Ukinite cigarete, regulišite težinu i biće sve u redu.
- Goni se ti znaš đe. I ti, i kolega.
Јебемти, шинух минус безвезе, вођен претходником...
Одлична је!