Raste mu kapa

- Симо, шта је било? Откад ти частиш?
- Е мој, Марко, прика мој! Не частим ја него газда Рака. Вратио сам му мило за драго. Нашао га у мојој њиви. Окачили му Ђуро и Спасоје, Павићеви синови, рогу јер је прогањао Марицу.
- Ахаха! Па шта је то било?
- Кренух зором на њиву, Видим ја тамо, нешто се мрда у кукурузу, помислих: нису чиста посла. Прикрадох се лагано, кад оно газда Рака само стење. Уплео се к'о пиле у кучине, они му натоварили цео дирек, цвили, моли за помоћ, нуди паре. Кад га видех онаквог и кад се сетих како ме је годинама вређао и понижавао како сам сиротиња, а он газда, не могу да ти опишем како сам се осећао. Гледам га како се копрца, а мени расте капа од одушевљења, полудео сам од среће. Кад сам му скинуо рогу, даде ми неколико дуката да не причам ништа и побеже кући.
- Хахахаха! Ај да онда наздравимо у газда Ракино здравље! Живели, Симане мој!
- Живели!
_______________________________________________________
- Е, дође ми да се убијем!
- Што?
- Како што? Гледам оног мандрила, Кочу, шета Тамару, моју бившу. ОК, знам да се ложи на те богатиће, али како је није блам да иде са оним малоумником који се церека и кад му покажеш прст пред носем? Набио брзе наочаре, набио неки качкет на главу, више личи на ону Елемерову ловачку капу, дере се низ улицу. Пролази, гледа ме, кези ми се. А и она ме је видела па кренула да га грли и љуби, да ме ваљда направи љубоморним, а њему расте капа на глави од среће.
- Полако! Није јој златна, водим те вечерас код оне две Крушевљанке, обе су рибетине за ову. Него пошто сомина и мени иде на живце јер ми је тако преотео Марину, имам идеју. Пази овако... (неколико минута касније) ... и кад то одрадимо, само ће капа од њега да остане.