Izgovor koji su, dok smo kao klinci onomad cepali igre tipa Strit Fajter i Mortal Kombat jedan na jedan, gubitnici koristili da bi opravdali svoj nedostatak skila protivnikovom nefer igrom, a u stvari su time samo dodatno spuštali sebe, jer zdrav razum kaže da moraš da budeš baš baš žešći specijalac pa da ne budeš u stanju da predvidiš sledeći potez lika koji te napada isključivo jednim udarcem, i dobiješ ga. Ponekad je to prelazilo u maniju, pa su labilniji ortaci vrištali kako „NEMA NA SAMO JEDNU FORU!!” ako bi neko dvaput za redom ponovio isti potez. No nebitno, bili smo klinci.
-Sedamnesta pobeda za redom! Sine, glup si! Zajebi Strit Fajtera i posveti se poljoprivredi!
-Ma aj pali majmune, radio si samo jednu foru! Pobedio bi' i i ja da sam izabrao Rijua i samo pucao hadoken sve vreme!
-Ti si igrao sa Kenom, i on ima hadoken.
-Pa nisam ja kurva k'o ti pa da igram na samo jednu foru!
Sudija Dred je najveći baja svih vremena. On prevazilazi tesne okvire SF-a, stripa, umetnosti i kulture uopšte i svojom oklopljenom zelenom čizmetinom stameno gazi najviši granitni pijedestal koji pod težinom njegovih muda puca kao sasušena ljuštura vinogradskog puža, kruni se i odlomljenim komadima poput meteorske kiše zasipa temena Banović Strahinje, Nila Armstronga, Marije Kiri, Betmena, Popa Đujića, Terminatora i ostalih ljudskih gromadina koje, uprkos svojoj veličini i nemerljivom značaju, ipak tavore u dubini memljive tame Sudijine senke.
Džozef Dred je komandant naročitog policijskog odreda s početka 22. veka koji ima ovlašćenja tužioca, porote, sudije i dželata i pravdu sprovodi tu, na licu mesta . Tako je moralo biti, obzirom da je nakon apokaliptičnog nuklearnog rata planeta Zemlja pretvorena u sprženu, ozračenu pustoš, gde iz otrovne izmaglice vrebaju izvitoperena kopilad atomske oluje, žedna krvi i gladna mesa, dok se svo zdravo stanovništvo povuklo iza gvozdenih zidina ogromnih konurbacija -- megagradova, čiji turobni, teskobni zadah, u sprezi sa dokolicom prouzrokovanom masovnom automatizacijom, budi ono najmračnije u ljudima.
Dred nema supermoći i ne nosi tesan kostim od gume, on je jebena muškarčina starog kova i te latentne amerske gej forice za privlačenje pažnje mu uopšte ne trebaju. On jaše Lawmaster-a, nadrkanu oklopljenu motorčinu naoružanu topovima i laserima i vitla vernog Lawgiver-a iliti Zakonodavca, krajnje elegantnu, staromodnu prangiju sa skazaljkom, koja po potrebi ispaljuje različite vrste džebane i eksplodira kada je u ruku uzme bilo ko nedostojan zvanja sudije. Surov, nemilosrdan ali i pravedan kakav je kada sprovodi zakon, što je smisao njegovog života i njegova jedina svrha, zajedno sa svojom zajebanom ekipom presudio je hiljadama raznoraznih zlotvora, od sitnih lopova, bandita i krijumčara starina, preko poludelih naučnika, kriminalnih mastermajndova i sovjetske ratne mašinerije, pa sve do same Smrti lično. Nije mu strano ni da, kada dogori do muda, brzopotezno, sa bojnog polja, progura amandmane na konvencije o pravilima ratovanja kako bi čiste savesti mogao da bombarduje podivljale rušilačke horde nervnim gasom. KAKAV CAR!
Sudija Dred je toliko kul da mu je Antraks posvetio jednu od svojih najboljih pesama.
Sudija Dred je toliko kul da ga je u filmu igrao Silvester Stalone. Istini za volju, film i nije neki, ali JEBENI STALONE!
Sudija Dred je toliko kul da je tvoj ćale čuo za njega, za razliku od kojekakvih Bličeva, Narutoa, Det Noutova i ostalih azijatskih govana zbog kojih bi posumnjao da si okorela pederčina oprljene čmarine koja mašta o životu u Zagrebu, i ispisao te za svaki slučaj iz testamenta kad bi znao da čitaš to đubre, i to zdesna nalevo.
Sudija Dred nije oličenje zakona. Zakon je oličenje Sudije Dreda.
Judge Fear: Gaze into the face of Fear!
Judge Dredd: Gaze into the fist of Dredd!
