Nenad Milosavljević. Matori hipik, bivši SPS-ovac, čovek koji je sanjao staru ljubav, pomogao pravoslavlju da dođe sa juga, i pomogao obnovi više, isto tako pravoslavnih manastira, od velikog Mateje Kežmana. Voli da gleda ženske nekim drugim očima, onako kako ne treba, a priča se da je njemu zaspala Vojvodina, iako je je iz Niša.
Ono o čemu se manje priča je to da je Neša prljavi matori pedofil. Dobro, ne baš ranga Žike Todorovića, on već natačinje bebe, al sigurno je za dva kruga ostavio Dambldora i Acu Poštara. Sreo je tako na svojim putovanjima krajem dvadesetog stoleća neko devojče koje drsko imade godina koliko Kotor vekova. Naime, vodeći se činjenicom da se Kotor pod tim nazivom pominje tek od epohe Nemanjića, Neši je prstima šaputalo i usnama ga milovalo dete od nekih osam godina, a za to se mardelja, za to se mardelja čak i u Japanu.
E, moj Šone, da si rekao Akruvijum to bi već bilo berli ligl, ovako si se samodruknuo.
Kao što su pravi karipski pirati imali svoje zlatno doba krajem XVII veka, tako su i srpski pirati imali zlatno doba krajem XX, u periodu poznatom i kao „ispred SKC-a".
I dok „zlatno“ u dobu Crnobradog potiče od silnog blaga zveknutog od mučenih Inka i Acteka, za SKC je zlatna bila boja diskova koji su se u stotinama hiljada rojili po kutijama i štandovima od raskrsnice do ulaza u parkić. Kao jedini razuman izbor za sve Beograđane željne muzike tokom buđavih devedesetih, te stoga prećutno tolerisan od strane snaga reda i mira, SKC je u doba pre neta i MPtrojki bio naizgled nepresušan izvor svakolikih žanrova i tipova izvođača, od Džeja pa do Napalm Deatha.
U delovanju ove beogradske Tortuge jasno se mogu izdvojiti dva perioda: prvi, duži, kada friteze za diskove nije mogao da ima baš svaki mulac pa su dominirali uvozni pirati, pre svega „bugari“, a onda sve masovnije i „kinezi“; i drugi, koji se protegao i u XXI vek, kada je zahvaljujući ranom netu počelo da se pojavljuje sve više domaće „produkcije“.
Ipak, kao pravo zlatno doba uvek će ostati upamćene one rane godine, kada su Bugari kapirali engleski otprilike koliko i Kinezi, što je rezultiralo u hilerijas misspelinzima izvođača, naziva albuma i pesama na omotima ili na samim diskovima. Tako je tada sluđeni ljubitelj muzike ispred SKC-a mogao da nađe neprocenjiva kolekcionarska blaga kao što su:
PEABL JAM, „Ten“ – kapiram da je to zbog šaka koje na omotu delimično zaklanjaju R u PEARL, ali je objektivno i zato što Kineze toliko savršeno zabole kurac za ta naša slova, pa ima ih samo tridesetak, normalno da sva liče jedno na drugo.
Guys N Roses – a plus je na „Use Your Illusion II“ jedna od pesama bila „You Could be Nine“. E, mogla si, al nisi...
Eric Clayton - ne znam šta im je toliko zapinjalo s tim Y, ali jebiga, Kinezi. A zipa ovo – „Sayla“!
Bad Religion – „Suffer“ je u ingenioznoj dekonstrukciji bugarske škole postao „Supper“. A jebiga, nije da nije tačno: Masses of humanity have always had to SUPPER!
ON X, prvi album jebemliga kako se zvao – ovome se mora priznati određena aura kuloće, mada nikada nisam kapirao da li je ovo bio prost propust jednog slova ili nešto drugo, u svakom slučaju rezultat je prilikom čitanja isti kao pravi naziv grupe Onyx.
Soundgarden: „SUPERNIKIOMI“ – ahahaha UNKNOWN piše naopako ahahaha NIKIOMI uhuhu nije mi dobro arghahaha zovite hitnu
ŠIKIN PARK – opet zbun sirotog pirata pred ortografskom pošalicom dizajnera omota, ali za ove mi je uvek bilo krivo što se ne zovu tako. Šikin Park! Nekako je ono, boli nas kurac, mi smo Šikin Park, možda smo Koreanac, možda smo narodnjaci, možda novi projekat Trenta Reznora.
