Najbolnije reči mog detinjstva. Kad su nas učili da budemo fini u gostima. Oni te posluže kolačima ili slatkom a tebe majka guram laktom da kažeš domaćinu ,,Neka hvala, ne treba``. Još gore je kad oni insistiraju, pa ti uzmeš jedan kolač ili jednu kašiku slatog pa nude još a ti lažeš samog sebe i govoriš ,,Neka hvala.`` a pojeo bi celu teglu da mogu...
Domaćica: Dobar dan, kako ste? Evo izvolite domaće slatko
(posle jedne kašičice)
Domaćica: Ma uzmte još slobodno nek i dete uzme još!
Moja majka: Neka hvala, treba posle da ruča pa da ne pokvari ručak znate...