Најболније речи мог детињства. Кад су нас учили да будемо фини у гостима. Они те послуже колачима или слатком а тебе мајка гурам лактом да кажеш домаћину ,,Нека хвала, не треба``. Још горе је кад они инсистирају, па ти узмеш један колач или једну кашику слатог па нуде још а ти лажеш самог себе и говориш ,,Нека хвала.`` а појео би целу теглу да могу...
Домаћица: Добар дан, како сте? Ево изволите домаће слатко
(после једне кашичице)
Домаћица: Ма узмте још слободно нек и дете узме још!
Моја мајка: Нека хвала, треба после да руча па да не поквари ручак знате...
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
lepo +