
Најболније речи мог детињства. Кад су нас учили да будемо фини у гостима. Они те послуже колачима или слатком а тебе мајка гурам лактом да кажеш домаћину ,,Нека хвала, не треба``. Још горе је кад они инсистирају, па ти узмеш један колач или једну кашику слатог па нуде још а ти лажеш самог себе и говориш ,,Нека хвала.`` а појео би целу теглу да могу...
Домаћица: Добар дан, како сте? Ево изволите домаће слатко
(после једне кашичице)
Домаћица: Ма узмте још слободно нек и дете узме још!
Моја мајка: Нека хвала, треба после да руча па да не поквари ручак знате...
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
lepo +