
Најболније речи мог детињства. Кад су нас учили да будемо фини у гостима. Они те послуже колачима или слатком а тебе мајка гурам лактом да кажеш домаћину ,,Нека хвала, не треба``. Још горе је кад они инсистирају, па ти узмеш један колач или једну кашику слатог па нуде још а ти лажеш самог себе и говориш ,,Нека хвала.`` а појео би целу теглу да могу...
Домаћица: Добар дан, како сте? Ево изволите домаће слатко
(после једне кашичице)
Домаћица: Ма узмте још слободно нек и дете узме још!
Моја мајка: Нека хвала, треба после да руча па да не поквари ручак знате...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
lepo +