Povinovati se standardima današnjice. Navijati za Zvezdu ili Partizan. Ići u Grčku na more. Smuvati prvu ribu, koja od ortakinje zatraži vaš broj. Plasirati izanđale fraze iz domaćih filmova, kao originalan humor. Držati u imeniku brojeve gomile ljudi, koje nikada nećete pozvati, niti će oni vas. Nositi "normalnu" odeću. Gledati RTS, stvarati odavno stvoreno, i trošiti odavno potrošeno. Pljuvati iza leđa, dok se vama iza leđa pljuje. Žuriti na poslednji "dnevni" autobus, terati u kurac ciganče koje prosi, prelaziti na crveno kada nema murije. Startovati ribe kada udari pivo, gotiviti samo nemačka kola, sedeti na klupi samo ako nije vlažna. Ići na drugi čas, jer na prvom ne upisuje, šacovati raskokane ženske guzice u vrelini letnjih dana. Biti nasmejan, po potrebi drzak, pucati tiket zbog samo jednog meča. Koristiti viljušku jer su došli gosti, uvaljivati tuki prijatelju u ženskom društvu, radi njegove eliminacije. Glasati za desnicu, a u društvu veličati demokrate, šišati se na kratko kako dolikuje, slušati haus, nositi bele patike.
I tek tada nećete izazivati njihov prezir. Postaćete samo još jedna kap, u tom beskrajnom viru ljudi. Niko vas neće samo kratkim pogledom odbacivati, zbog rascvetalih krajeva vaše duge kose, i čudnog natpisa na majici. Pričaće sa vama kao sa sebi ravnim, neće biti tog strašnog tereta. Tog strašnog tereta, zbog kojeg pri ulasku u prostoriju u kojoj sedi deset nepoznatih ljudi, bar deset će vas zamrzeti, a da niste još izgovorili nijednu reč. Po prvi put ćete sebe počastvovati sjajem iz plavih očiju nepoznate devojke. Hodaćete ulicama slobodno, neprimetno, dobićete ono što ste oduvek i želeli, taj jebeni mir, koji imaju drugi. Zapitaćete se, zašto ste uopšte prkosili svemu. Iz tabora "onih drugih", prećićete u tabor koji ste mrzeli, tabor "onih".
Veče na Kalemegdanu, neposredno nakon mog preporoda. Pušim jeftinu cigaru, u koraku sa mnom šeta još gomila ljudi. Svi izgledaju kao jebeni pozeri, a i ja sa njima. Grupa klinaca u zamračenom delu tvrđave, iz svog glasa urla, nevešto imitirajući skrimerske blek metal vokale. Pre koju godinu, radio sam isto. Tridesetak ljudi koji su tuda prolazili, ismeva, psuje, ili patetično cokće. Postaje mi neverovatno čudno, jer sam sada i ja sam, na toj "normalnoj" strani. Za trenutak sebe zapitam, zašto jednostavno ne batale revolt, smuvaju neku ribu, i priključe se veselom karavanu.
Mrzim sebe, mrzim jer sam se prodao, ali prvi put za dvadeset godina, to što ti klinci rade mi deluje suludo. Sada sam na drugoj strani, emocije se mešaju, ali ipak shvatam: Nekako je bolje, nema tih lanaca koji me vezuju, nema predrasuda. Biti prosečan, to je zaista biti slobodan.
„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“
Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.
Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.
Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.
Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.
„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.
Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.
Tamo je ona. Njena dva oka i ono malo čudo u njenom stomaku. Tamo smo mi.
- Pi, brate, kakva ti je ovo brljčina, otrovah se! - Brate, to mi je stric doneo sa Kosova, to je iz manastira. - Aaaaaa... (i farbani metil se pretvara u vekovno nacionalno piće)
- Šta će ti ova naiva na zidu, majke ti, otkad ti to voliš? - A, platio sam to 500 evra, to je naslikala slepa baba Pomarandža... - Vidim da je slepa... - ...ona je sa Kosova. - Aha... (i crtež glava sa nogama na nivou bloka br. 4 se pretvara u vernu sliku duha naših narodnih sabora kroz vekove)
- Ej, ti poznaješ onu budalu tamo? Reci mu da ne lomi čaše i inventar, pozvaću mu obezbeđenje! - Nemoj, brate, on je sa Kosova! - A, stvarno... (i autentična sirovina sa D&G majicom i pozlaćenim lancem za Ladu Rivu 2107 se pretvara u napaćenog interno raseljenog potomka Lazara i Miloša koji je ostavio svoje vekovno ognjište)
Jedinstveni sukob prostora i vremena koje kasni. Uzrokuje manji zaplet u seriji pavićevskom metodom "koji/kakav", a običnom posmatraču izaziva zabezeknuće, bujicu psovki, akutnu neprijatnost i želju za pokazivanjem golog dupeta ekranu.
2011. - "Lepše sutra"
Milorad (otac familije): Gorane, vuci se u sobu i radi domaći! Dosta mi je više da idem u školu zbog tebe!
Goran: Si, šefe!
Abhazija (majka, glumi je Svetlana Bojković): Pobogu, kakve su to reči?! Šta ti znači to "si, šefe"?!
Milorad: Šta to znači?! To znači da ću do kraja školske godine da ga nadzirem i da moljakam po školi kao dživdžan!
Abhazija: Gospode Bože! Kakav dživdžan?!
Milorad: Pa običan dživdžan, ona sitna ptica što jede mrvice što mu bace drugi, dok drugu marišu i ćorišu!
2015. - "Biće bolje"
Dragomir (otac familije): Ne možeš u tome u grad! Lepo ti ćerko misliš na sebe, posle ja treba da brinem! Džigericu mi pojedoste!
Žaklina (ćerka): Tata, pusti me, baš je superiška!
Aritmija (majka, glumi je Svetlana Bojković): Dragi Bože, kakav je to rečnik?! Dragomire, šta joj to znači?!
Dragomir: To znači da ćete vi, gospođo, u najskorijem roku postati baba, jer će vam ćerka pre ili kasnije doneti vest da je zakačila!
Aritmija: Gospode Bože! Kako zakačila?!
Dragomir: Lepo, baš kao što ste i vi zakačili, gospođo, a ako bude zakačila ja ću da se otkačim!
2020. - "Lepše vreme"
Borislav (otac familije): ...a ti bi sine, umesto što gubiš vreme, konačno mogao da završiš taj fakultet, da i mi dobijemo neku dobru vest, a ovako sve crnja od crnje!
Cakani (sin): Ćale, šetaj!
Artiljerija (majka, glumi je Svetlana Bojković): Gospode! Šta to treba da znači?!
Borislav: To treba da znači da sam ja mator i da treba da idem na vazduh, a najbolje bi bilo da je to u parku neke ustanove!
Artiljerija: Bože gospode! Kakve ustanove?!
Borislav: Pa fine ustanove, one gde se leče ovakvi kao ja, gospođo, oni koji su malo pošašavili i podilkanili! I mogu li ja konačno da na miru popijem svoju kafu?!
Jebe kevu i rođen za citiranje. "Ekspendabls" ne može da bude kulji od njega. Zajeban do srži.
(Teren za košarku negde u blokovima. Koja i Bjela odmaraju, piju pivo. Zajebani obojica.)
Koja: Hmgmbrgrm. Rat. Bjela (zajebano izdiše dim od cigare): Brgebrm. Rat.
(Gledaju se zajebano, puni bratstva i uvažavanja. Dolaze Dragan Jovanović, Dragan Petrović - Pele, Žika Todorović i Manda sa YASSA dresom SFRJ i Rašica znojnicom na čelu.)
(Neočekivano ali suvereno nailaze Dragan Nikolić i Laza Ristovski, prilaze Mikiju, vataju ga za nos i uši i kroz prozor izvlače iz kola. Ivana Mihić nezainteresovano i zajebano žvaće žvaku.)
