Навикао сам на њено лице.
Њену косу мириса камилице.
Усне попут морске пучине сан,
Она чини да мој почне дан.

Киша пада и тмурни су дани.
Стигла је зима. Људи су страни.
И док и сам с хладноћом се борим,
Отишла је. Тугом се морим.

И тако, поседасмо у круг око ватре.. Мрак.
Ноћ већ спокојно снева, док сове стражу држе.
Мада топло. Да ли због ватре или јесен опет касни?
Нисам сигуран. Мора да се и она успавала..

Напоран дан иза нас, чак и ветар ћути..
Тек каткад нешто шапне и поново у ноћ се врати..
На мирно вече слути.
Погледи лутају међу варницама.

Једва видљив осмех на присутних лицима.
И док свако своје мисли лови, она тихо гори..
А и шта да те мори?!
Пријатељи, пиво, поноћ, пламен.. Спокојство.

Персона која приликом говора константно илити претерано користи гестикулацију, тако да притом задаје утисак као да и сама поседује поједине вештине из истоименог спорта или филма, како вам се више свиђа.