Izraz kojim se opisuje osoba čija smotanost i odvojenost od svega nema granice unutar ovog univerzuma i ove dimenzije. Osoba za koju pokvariti kliker nije nikakvo dostignuće, koja može bez blama da ugura okrugao klin u kvadratnu rupu.
- E, Urke, uzmi dvan'esticu okastu i dotegni nosač... Ne, Urke, ne desetku, nego dvan'esticu... Jeste, taj... Čoveče, nosač motora dotegni, a ne nosač brisača... To je ono ispod haube, jebote, ne iznad... Brate, tako se odvrće, na drugu, bre, stranu vrti...
(pauza, tišina, zvrrrrrrrrrrrrrr!, puuuuuuf!)
- Šupičku materinu! Pa, jebote, rek'o sam ti da skineš kleme sa akumulatora! I kako si uspeo da ispustiš ključ baš na plus akumulatora i na karoseriju! Jebote, da poginem s tobom! Aj, beži, bre, tamo, idi, sedi, ništa ne diraj, i gledaj da ne padneš sa stolice! A u pičku materinu, u Mrtvom bi se moru udavio, jebem te smotanog..!
Otkako je modernizacija zahvatila maha, i tehnologija ušla u naše domove, a samim tim i moja baba se dokopala mobilnog telefona, pa još naučila da cuka poruke, svake godine 7. januara se rađa Risto, uz mir Boži(ji).
1 new message --> Baba --> MIR BOZI RISTO SE RODI!
--> Reply --> Vaistinu baba, nek' je živ i zdrav. --> Send
Vo vremja ono kad kod nas bejahu samo I i II program televizije, kablovske TV nemaše nigde, sateliti služahu samo za špijunažu između USA i SSSR, a magnetoskopi(preteče video-rekordera) koštaše kao 5 novijeh automobila, jedini način na koji mogaste da čujete koncertnu verziju neke pesme, beše ta da je taj koncert i snimljen na neku ploču, dakle na vinil.
Jedna od najpopularnijih grupa, bejaše tada vrli i progresivni Deep Purple, sa njihovim najcenjenijim albumom, koncertnim "Made in Japan", inače noćnom morom svijeh mladih muzičara vo vremja ono, koji svi bezuspešno pokušavahu da makar malo zaliče svirkom na one koji na toj ploči svirahu.
Taj "Made in Japan" imaše skoro svako ko imađaše i gramofon, jedinu spravu koju svaki roker moraše da poseduje da bi uopšte i mogao da sebe nazove tijem krasnim imenom - roker.
Na albumu tom slavnom, beše i znamenita pesma "Child in Time", koja beše najslušanija, naročito zbog toga što se tren pre najglasnijeg vriska Ian Gillan-a čujaše pucanj!
Taj pucanj bejaše pucanj Japanca iz publike na tom koncertu, koji tada sam sebe ubi...u transu zbog lepe svirke - tako svi misleše.
Mnoge godine prođoše od tada, proletoše kao jato ptica...i ja u jednoj zemlji dalekoj, upoznah čoveka koji bejaše jedan od mnogih majstora za zvuk na tom koncertu u dalekom Japanu! U tami noćnoga bara dušu svoju krepismo, pa se ja posle nesebičnog i dugačkog krepljenja setih toga pucnja, te mu ga i pomenuh.
On me pogleda, osmehnu se, pa mi reče da toga nema u sećanju svom, ali da dobro pamti da baš tada, u tom trenu o kome govorah, njima pade rampa za svetlo, polupa reflektore nekakve i veliki prasak pritom napravi...
...
Ponekad i nije lepo da sve čovek zna. Onako je bilo romantičnije.
