Srednjovekovni srpski žargon za telesni otvor.
- Mila moja Angelija, da ti pripovedam bluda, sinoć u ložnici Pribislav me moljaše veoma da ga pripustim na zadnje dveri, a ne na prednje, kako je Gospod zapovedio.
- I šta učini, grešna Rosanda, pripusti li ga?
- Ne pripustih, Bože me sakloni. Rekoh da sam nešto glavobolna i zaspala se pravljah. On ustade i ode nekuda, verovatno rukobludenije da počini.
- Da sramotna li zbitija, gospo moja...
Očajanje malih privrednika-muljaroša, kada im na vrata jednog lepog septembarskog jutra bane poreska policija, pa počne da upoređuje one obračunske knjige sa vrha tezge (na kojima je promet u najboljem slučaju oskudan, a profit tek toliki da može kora hleba nasušnog jednom nedeljno da se donese na gazdinu skromnu porodičnu trpezu; za državu - nažalost - tek pokoja para da pretekne), sa onim knjigama koje drže ispod tezge (u kojima se prihodi od makedonskog “Marlbora” koji je ispao iz kamiona pospanog Turčina TIRdžije, odbijaju o rashode za ganc-novu Mečku pe’sto-še’set esel ve dvanejs, vođenu naravno na kumovo ime, a kojom revnosni vlasnik STR-a “Cveće” voli da opčarava napupele maloletne radodajke skoro svaki put kada ode na tromesečno hodočašće u rodne mu Vreoce. I još mu pretekne za konoplju pride).
Odgovor koji roditelji daju djeci na njihovo pitanje zašto stalno moraju smarati o tome od čijih kuća im je nova ljuba, odnosno o njenom porijeklu sve do devetog koljena.
- Mali, đe se ti tako spremaš, mećeš taj gel, ti se tako nisi picanio ima tri mjeseca?!
- Trebe, stari, trebe...
- A je l naišla neka piša, što te smuntala?
- Izgleda da jes', ne znam šta će biti...
- E a od čijih je kuća?
- De ba oladi malo, tek smo tri nedelje zajedno, neću je ženiti...
- A sinko, stari ljudi kad su kupovali kravu, gledali su ko ju je otelio, a toli žensko kad se gleda... Ae evo ti cvancika da se izvedete...
Eh, sudbino!
Dal’ je neko svestan koliko imam godina? Davno sam zreo za penziju, ali džaba mi, ne daju. Granica se stalno pomera, teško da ću to dočekati. Osim toga, hranim se jako nekvalitetno i skupo. Radim prekovremeno, a niko to ne ceni, svi me drndaju i jebavaju do iznemoglosti. Bar hvala neko da mi kaže. Ali ne, čak i kad mi nije dobro, nema odmora. Zakašljem se povremeno, zaškripi mi neki zglob ili tako nešto, ali jebiga, ništa strašno ni opasno, teraj dok možeš. A kad više ne možeš, problem naraste i mora da se ide na veću intervenciju. A za to traže pare, i to puno para. Bez kinte neće ni da te pogledaju. Majku li im nezasitu, imaju li ti ljudi duše? A i tada me samo skinu s kurca, kol’ko da odrade svoj pos’o i uzmu tu jebenu kintu i ćao. Možeš da radiš, vuci i dalje dok ne kljokneš. Kad jednom kljoknem, to će mi biti kraj. Koga za to da okrivim?
Ne znam. Ovoga jadnika što u mojoj saobraćajnoj piše da mi je vlasnik ne mogu. Potpuno isto važi i za njega.
