Otkad znaš za sebe, deda svaki bogovetni dan pušta iste fore. I ti svaki bogovetni dan na njegove opštepoznate pitalice daješ glupe pogrešne odgovore, praveći pritom pauzu od par sekundi i facu kao da se iz petnih žila trudiš da skapiraš šta bi pravi odgovor mogao da bude. Deda se zatim šeretski nasmeje, otkriva ti ceo fazon sa ponosom, a ti se onda lupiš po glavi i smeješ se sopstvenoj gluposti, pohvališ dedu za dovitljivost i produžiš svojim putem. Sutra će, naravno, kao i svaki drugi dan poslednjih 20 godina, deda opet pustiti istu foru, a ti ćeš se opet napraviti da je nisi čuo i tako sve ispočetka, jer znaš koliko dedi znači misao da je još uvek zanimljiv i duhovit.
-'Ajde, dedino, kazi ti deki zašto pada kiša?
-Hmmm... zato štooo...da bi posle sijalo sunce?
-Ne! Zato što nema merdevine da siđe!
-Jooooj... Hahaha, deda, deda... saljivdžijo, kako si me prešao!
(piješ vodu sa česme, nailazi deda)
-Kakva je voda?
-Hladna!
-Nije nego je mokra!
-Kakvo je žumance: belo ili bijelo?
-uuu, deko, mi kažemo "belo"!
-E nije! Žumance je žuto!
-Gde si ručao?
-Kući!
-Nije, nego na usta!
(Porodicni ručak, pečenje na trpezi)
-Na šta miriše ručak?
-Na pečenje!
-Nije, nego na JOŠ!
(Jedeš bananu)
-Zašto je banana kriva?
-Ne znam...
-Dobro, pitaću drugog majmuna.
...i da ne zaboravimo staro dobro pitanje:
"Ti si dobro, a kako sam ja?"