Tačka koja predstavlja granicu bitnosti i nebitnosti humane jedinke. Ona tačka koja, kad se dostigne, predstavlja konačno bekstvo od okova nelordizma, opšte mizerije i ignorisanja okoline. Dostizanje referentne tačke jeste, ili barem treba biti, cilj svakog normalnog čoveka.
Bio si nelord, potpuno irelevantan, ali jedan momentat te je učinio čovekom. Jedna iskra je od Stiva Bušemija napravila Harisona Forda iz 80-tih godina. Taj momenat može biti raznolik: dobro zaposlenje, dobra udaja, devojka o kojoj svi maštaju a samo je ti imaš. Referentna tačka je ogledalo tvoje u očima prosečnog i pragmatičnog posmatrača, onog koji ljude gleda prema njihovim delima.
:predreferentni period:
O1: Jesi video onu ribu s Pravnog? Ono je jebeno zlo, onakvu ribu ne može ni Lukas da ima!
O2: Torima, potpuna havarija! Olivija Vajld sa sisama. Kao da su je nemački genetičari pravili.
Joca: Simpatična je Sandra. Mada je i fina, ljudi imaju pogrešno mišljenje o njoj. Voli ona fine likove.
O2: Joco, ne seri! Ti znaš šta ona voli?! Idi, bre, šilji na one ćoroskope s PMF-a!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
:tokom narednih meseci Jovan aka Joca je imao uspešne avanture koje su mu podigle rejting i omogućile da prebaci referentnu tačku:
O1: Videh juče Dijanu s Filozofskog, prolepšala se, nisam je prepoznao. Nije da se kurčim, ali bih joj učinio.
Joca: Super je Dijana. Zanimljiva, prijatna, ima lep osmeh...
O2: Joco, ti opet sereš? Šta je bilo, ćoroskopi ti ne odgovaraju više?
O1: :diksretno cimanje laktom i šaptanje drugom ortaku: Brate, Joca je opalio Andreu sa skandinavistike, nisam verovao kad su mi pričali. Sad su u vezi.
O2: Zajebavaš? OK, Joco, šta imaš reći o Dijani?
Joca: :desnom rukom skida "Rej Ban" cvike, dok levom drži pljugu u stilu Hemfrija Bogarta: Dijana... :kratka pauza: pada na orhideje. Neka budu narandžaste.
Lociraj svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije. Pronađi mirnu luku u kojoj ćeš se ukotviti. Pozicioniraj svoju nemirnu egzistenciju u funkciji smisla koji si sam pronašao.
Da li je to porodica? Vera u Boga, častoljublje, nauka? Ili možda nešto između? Sprega koja povezuje sve ono što čoveka zadržava, anestetik trpljenja perpetualnog stanja besomučne agonije zvane "život".
Zveket kapije, bučni koraci umornih nogu, ćale se vratio... Izuva prašnjave cipele, grli svoja tri sina koji mu veselo trče u zagrljaj.
Ruke su mu žuljevite, krvave. Lice potamnelo od celodnevne izloženosti suncu. Ispunjava kuću odurnim mirisom lož ulja i grafitne masti.
Deset sati rmbačenja u ložionici železničke stanice Ruma. Posao na kojem ga tretiraju kao šljam, njega i sve njemu slične, "obične radnike". One koji nisu imali smelosti ili drskosti da odbace kičmu i probiju se parazitskim kvalitetima, probiju na bolja mesta. Da iskoriste korumpiranost sistema, sveopštu iskvarenost i nastranost. U takvom sistemu jedino što ti preostaje je da nađeš referentnu tačku, i u odnosu na nju usmeriš svoje delovanje i preostalu snagu.
A to su njegova tri sina, tri odlikaša koji mu pružaju odmor i nadu u bolje vreme, bolji život. Ako ne za njega, onda za one koji dolaze. Odmor od šefova kupljenih diplomama, bestidnih i okrutnih poslovođa. Prevrtljivih i ljigavih parazita države u kojoj je sve propalo i koja polako izjeda samu sebe do potpune anihilacije.
