- Мужићу, видјела сам јакну на попусту. Само петсто еврића. Ситница.
- Ништа од тога. Опет се снима филм.
- Какав филм?
- Дугометражни. Почео је кад сам се оженио, крај се још не назире. Вода, струја, телефон, кабловска, гријање.... Сваки мјесец иста тематика, све ми оде на режије 'бем ти жено мајку, а ти тражиш за јакну! Ево ти сто динари, купи кесе за смеће и обуци се к'о Лејди Гага. Видиш да и Холивуд трпи, камоли просјечни српски домаћин и мученик Душко Петровић, то јес' ја.

- Gle onog, molim te, od kad je došao nije ustao sa stolice.
- Primetio sam ga malopre. Sedi sve vreme i snima redom ljude, čak je i onom ortaku dao aparat da napravi neke slike.
- Bukvalno, ima lik svog kamermana, kao da je režiser, Bože me 'prosti.
- Aj da mu priđemo da vidimo u kom je fazonu.
...
- Ej, kako si prijatelju, zanimljiva žurka?!
- Evo nije loše. Mogu vam reći da sam zadovoljan. Ima riba, pića, hrane, baš je dobro.
- Nego, reci ti nama, što si se zavalio u tu režiserku, da se nisi zalepio pa te sramota da ustaneš, he, he?!
- Haha, baš ste zafrkanti vas dvojica. Ma nisam, nego gledam onu malu, razmišljam kad bi bio pravi trenutak da joj priđem. Tražim idealnu priliku, da se sve poklopi, znate, ja se bavim režijom i jako je bitno da se sve lepo isplanira i organizuje, ne volim kad akteri ne ispoštuju moje ideje pa počnu da improvizuju. Morate se složiti da je ceo taj čin vrlo bitan, i da je od krucijalne važnosti da se sve poklopi, mislim na svetlost, muziku, okolinu i ostale važne faktore. Ne mogu tek tako u mraku da joj priđem. Isto tako, čekam i pravu pesmu, onu koja će me najaviti, da se tako režiserski izrazim, kada budem išao ka njoj. I najzad, svi ti ljudi, pijani likovi, ove nafurane devojke, kako da baš mene primeti kada su svi oni u prvom planu, upadaju mi u kadar i zbog toga sam i dalje ovde.
- Tebra, nije ti ovo film, ako oćeš nešto da učiniš, ustaj momentalno.
- Ajde bre, požuri, idemo, rez i akcija!