Сале: "Хеј, брате, 'де си, сто година...?!"
Петар: "Ево ме, роде, сад сам био код Милета... Како си ти, матори?"
Сале: "Код Милета Шприцера?! Не сери!"
Петар: "Да, луд човек, мада, није више Шприцер, то ти могу рећи..."
Сале: "Како није...? Мог'о сам да се кладим да он њега никад ништа неће бити, био је проп'о к'о државна фирма."
Петар: "Е, курко! Видиш, другујем с њим и Мицом често, па..."
Сале: "Мицом Ђембелом?!"
Петар: "Е, да, ни Мица Ђембела није више свињица с протезом, каквом је памтиш... Уобличила се, пролепшала, а начитана за поштену библиотеку...!"
Сале: "Ају, што се свет мења...!"
Петар: "Него, да наставим: кад је Миле одустао од факса, одлучио човек да добије муда, продао оно мало имање што је прдело у оној чуки, проучио неке књиге за ту неку трговину антиквитетима и направио посао са превозом тих старина по Балкану, а кренуо је Тамићем да вози свиње на пијацу...! Па ти види...!"
Сале: "Да ми је неко други прич'о, не би' му веров'о...!"
Петар: "Па да, сада господин човек, свако лето у Тунис на летовање, носи оделце, али и даље је ортак првокласни...! Даје паре и другарство човек к'о Немањићи дукате за цркву...! Сазрео од балавца до господина кад је видео да мора нешто са животом да се ради..."
Сале: "Свака му част, немам речи...!"
Петар: "Иначе, како си ти, и даље покушаваш да се обогатиш од кладионице...?"
Сале: "Јебем им мајку, не мо'ш да верујеш, прошли викенд ме Јуве зајебао за 45 'иљада, јебем их шунтаве!"
Петар: "Па да, тако је то...!"