Ono što treba jebati da ono ne bi jebalo tebe.

Bilo koji misteriozni kompjuterski program koji učestalo donosi neki baksuzluk.

Kada priđeš 20 djevojaka za jedno veče nadajući se da ćeš bar kod jedne proći

Нешто што се у последњих двадесетак година претворило у облик либералног капитализма, а главни чиниоци и егзекутори су Корпорације. Наравно, Систем је током прошлих времена имао другачија лица.
Тежња Система је, на првом месту, поробљавање масе. Наравно, идеолошко. Са масом је увек лако, али предуслов за њено контролисање и обликовање је тај да она буде у идеолошким ланцима.
Она тада не схвата да се налази у затвору, менталном, донекле и физичком. Тако заслепљена, маса ужива у "благодетима" једног Система.
Али бесмислене играчке које им тај систем пружа не помажу им да неутралишу осећај незадовољства и немира за које не могу докучити прави извор.
Нови ауто, техника, азурна обала, намештај - све је то Систем у виду кредита који се отплаћује до краја века.
Свађа са братом на крв и нож око мизерног наследства је такође Систем.
Када одеш на море код "браће" Хрвата, и то преко Лике, на чијем се тлу још није осушила српска крв, јер "то је сад прошлост и нема везе"... и то је Систем
Систем је "кокишка", феминизам, педерске параде, фудбалско светско првенство, Егзит, голе спонзоруше, корупција у власти, војска без муда, уранијум (осиромашени) безнађе (оргестрирано), избори (оргестрирани), живот (оргестриран, такође)

Držati se scenarija, koliko god nemao smisla.

Скуп радњи које (не)успешно маскирају одређену недозвољену делатност.

Оно што кочи нормалне, здравоумне, слободне канистере... па и мене. Увек сам био паметан канистер, имао широко чело. Родитељи су се поносили са мном, говорили да ћу примати велике запремине воде и других флуида. Пријало ми је то, учио сам, едуковао се и читао стално... страну литературу, домаћу, стрипове, новине. Почео сам учити школе, у основној сам почео носити наочаре, звали су ме штреберко. Средњу завршио без једног изостанка, факс чиста десетка. Почех писати, страх ме било да моја дела нису глупа али људима се свидело. Моја књига „Моја борба – животни пут једног канистера“ постаде бестселер, а ја познат. Једног дана у тами моје студентске собе примих писмо, беше то писмо од нобеловог комитета, добио сам Нобела за моју књигу. Ах, не би срећнијег канистера од мене. Спремао сам се да покупим награду, чак сам и девојку нашао. Али тада се умешала виша сила, СИСТЕМ. Забранише ми да примим Нобелову награду, полако сам губио на тежини, тј. запремини. Девојка ме оставила. Имао сам 2 могућности, да примим Нобела и живим у беди или да се самоубијем. Изабрах ово прво, надао сам се да ако се удаљим од система неће ми моћи ништа, али моша. Награду ми одузеше и почеше ме пратити, притисак обавјештајаца је био превелики. Почех лудити, добио сам и блажи облик жизофреније. Умислих да сам нешто друго, у фазону да сам бојлер...а то немере тако. Остало ми је пар децилитара живота, одлучих да постанем плаћени убица и осветим мој живот. Спремао сам се, повратио сам своју почетну запремину, добио и мало више. Пластика ми је ојачала. Кренуо сам у седиште обавештајаца, кренуо да спроведем дуго ковани план, али су били вештији од мене. Рањен сам, сва моја запремина је исцурила из мене, бих онај стари канистар.
...
ОСТАО САМ САААААААААААМ СУЗО ВРЕЛААААААА ТУГООООО ГОЛЕМААААААААА.
Конобар, виски! Али канистре брате, 13 чаша ти је то данас. АМА! СИПАЈ КУРВО, И СИПАЈ ШТА ПИЈЕ КАФАНА. (мислим да је време да га избацимо).
ИЗбацише ме из кафане, у неку канту. Пластика на мени већ је била сјебана, чеп изгубљен, као и мој живот. Иструлих у контејнеру, остала је само сенка мене.
...све је у животууу, пролазно мој дружеееееееееееееее, и љубави и туге и сви срећни данииии...