Свако ко је једном сагорео, из тога је изашао јачи, чвршћи, али и гипкији за све што би му живот даље бацио.

Упознао си је, не знаш ни сам како. Једноставно се десило, као да је баш тако морало да се деси. Због чега је била са тобом, то ти је још већа непознаница. Тада си мислио да је до ушију заљубљена у тебе, након тога си мислио да је фурија из пакла послата да те мучи највише на свету, а сад... Сад се само насмејеш од срца кад се сетиш свега.

Били сте неко време. Заљубио си се до ушију. Помагао си јој саветима како да преброди бившег дечка, кретена неопеваног. Твојој срећи није било краја.

Док се није родила сумња... Зашто би искључивала телефон док спава? Зашто не може да прошета са мном већ три вечери заредом?

Док се шеташ да би истерао то нешто из себе, видиш њу у колима са бившим. Савети очигледно нису уродили плодом. Прошли поред тебе, а да те нису ни приметили. Раскид је био болан. Надао си се да ће да ти се оправда, да те моли да будете заједно. Ништа од тога.

Још пар пута сте се виђали, када си је убеђивао да је волиш, и када те је убеђивала да то између вас двоје и није било толико озбиљно. Почео си да пијеш и да је јуриш по граду. Машташ о глупостима, да је видиш како је нови дечко бије, ти је спасаваш, и она ти се враћа, а ти јој великодушно опрашташ све, или како те зове и каже да је пробала да те заборави, али није могла. Пропао ко Славко Штимац у белом оделу у хотелу Југославија у Сарајеву.

Друштво те сажаљева, ал нико нема срца да ти каже било шта, прате те где год да кренеш. Није ти лако.

Временом, престајеш да је виђаш. После извесног времена, престајеш и да је тражиш. После још мало времена, нађеш другу девојку и ова полако пада у заборав.

Данас, смешна ти је цела та прича. Конташ да је боље да си кроз то прошао кад му је време, и да је то још један део слагалице који те је употпунио.

Prvi film Emira Kusturice. Simpatičan i setan filmić koji govori o odrastanju u Sarajevu tokom 60-ih, muvanju kroz čaršiju, snalaženju u vremenu i prostoru, prvom zaljubljivanju itd.
Fantastična pesmica: Na morskome plavom žalu
i dijalog pok. Slobodana Aligrudića i Slavka Štimca:
SA ( bolestan u postelji ): Kol'ko ono ima ljudi na zemlji ?
SŠ: Oko 5 milijardi
SA: Mene... ne računaj :)))))