Svako ko je jednom sagoreo, iz toga je izašao jači, čvršći, ali i gipkiji za sve što bi mu život dalje bacio.
Upoznao si je, ne znaš ni sam kako. Jednostavno se desilo, kao da je baš tako moralo da se desi. Zbog čega je bila sa tobom, to ti je još veća nepoznanica. Tada si mislio da je do ušiju zaljubljena u tebe, nakon toga si mislio da je furija iz pakla poslata da te muči najviše na svetu, a sad... Sad se samo nasmeješ od srca kad se setiš svega.
Bili ste neko vreme. Zaljubio si se do ušiju. Pomagao si joj savetima kako da prebrodi bivšeg dečka, kretena neopevanog. Tvojoj sreći nije bilo kraja.
Dok se nije rodila sumnja... Zašto bi isključivala telefon dok spava? Zašto ne može da prošeta sa mnom već tri večeri zaredom?
Dok se šetaš da bi isterao to nešto iz sebe, vidiš nju u kolima sa bivšim. Saveti očigledno nisu urodili plodom. Prošli pored tebe, a da te nisu ni primetili. Raskid je bio bolan. Nadao si se da će da ti se opravda, da te moli da budete zajedno. Ništa od toga.
Još par puta ste se viđali, kada si je ubeđivao da je voliš, i kada te je ubeđivala da to između vas dvoje i nije bilo toliko ozbiljno. Počeo si da piješ i da je juriš po gradu. Maštaš o glupostima, da je vidiš kako je novi dečko bije, ti je spasavaš, i ona ti se vraća, a ti joj velikodušno opraštaš sve, ili kako te zove i kaže da je probala da te zaboravi, ali nije mogla. Propao ko Slavko Štimac u belom odelu u hotelu Jugoslavija u Sarajevu.
Društvo te sažaljeva, al niko nema srca da ti kaže bilo šta, prate te gde god da kreneš. Nije ti lako.
Vremenom, prestaješ da je viđaš. Posle izvesnog vremena, prestaješ i da je tražiš. Posle još malo vremena, nađeš drugu devojku i ova polako pada u zaborav.
Danas, smešna ti je cela ta priča. Kontaš da je bolje da si kroz to prošao kad mu je vreme, i da je to još jedan deo slagalice koji te je upotpunio.
Retko kada više i razmišljaš o tim stvarima. Setiš se ti svoje Doli Bel povremeno, kada te podseti neko mesto, pesma ili ti jednostavno padne na pamet. Više ne maštaš o tome da spasavaš bilo koju ženu, znaš bolje.
Eventualno se smeješ sve vreme dok ide pesma Atomskog skloništa Nježan i mlad, sećajući se vremena dok si bio takav da su takve stvari mogle da te pomere iz ležišta, i sećajući se svoje Doli Bel.
Prvi film Emira Kusturice. Simpatičan i setan filmić koji govori o odrastanju u Sarajevu tokom 60-ih, muvanju kroz čaršiju, snalaženju u vremenu i prostoru, prvom zaljubljivanju itd.
Fantastična pesmica: Na morskome plavom žalu
i dijalog pok. Slobodana Aligrudića i Slavka Štimca:
SA ( bolestan u postelji ): Kol'ko ono ima ljudi na zemlji ?
SŠ: Oko 5 milijardi
SA: Mene... ne računaj :)))))
Razgovoram sa drugaricom o filmovima:
ONA: Meni se Kusturica ne sviđa, nekako mi njegovi filmovi mnogo prikazuju Cigane, ne razumem ih.
JA: Meni se mnogo sviđa "Otac na službenom putu"
ONA: Ne sviđa mi se, nisam shvatila poentu.
JA: A "Sjećaš li se Doli Bel"?
ONA: Ne sećam se.Tajac, dalji razgovor nema smisla...
