Skresana krila palog anđela
Sanjao sam te, veoma često. Dolazila si mi u san, laka poput povetarca, a odlazila si sa kišom i grmljavinom. Nikad se nisi menjala, ostala si uvek ista. Ista kao onog prvog dana kada sam te video, ponosna i daleka. Bio sam običan smrtnik, koji nije zaslužio da se nađe pored tebe. Želeo sam biti tvoj sluga, tvoj verni pratilac, uteha kada padne noć. Bila si daleka poput zvezde na nebu, ali za mene si sijala snažno. Voleo sam te, nežno, najdublje, onako kako čovek istinski može voleti. Ponekad sam te i mrzeo, do očaja. Ipak da si mene izabrala, život bi možda bio drugačiji. Makar tvoj. Izgleda da u životu uvek imamo najmanje dva puta kojima možemo krenuti. Ja nisam bio tvoj a ni ti moj. Čekao sam da vreme presudi u moju korist anđele. Čekao sam tvoj pad. Toliko sam ga žarko priželjkivao, osećao ga u svojoj duši. Ali koliko god se ljubav zna za dušu primiti, toliko je mržnja zna iskvariti. Tražio sam te po kišnim ulicama i sunčanim brdima. Nikad me nisi napustila, uvek si bila deo mene, i uvek ćeš biti. Moja tajna vešto sakrivena od drugih. Jedno vreme sam i zaboravio da postojiš. Sve do jednoga dana..
- Gledao sam te kako očima pratiš prolaznike, tvoja razmazana šminka bila je poput maske. Ispod je bilo mnogo više, znao sam.
- Marina, da li me se sećaš ?
Pogledala si me, očima si izgovorila moje ime, ali si okrenula glavu, ponosna i daleka, kao prvog dana. Osetio sam suzu u tvom oku. Put je bio pogrešan. Krila koja su te vinula ka nebu, više nisu tu. Granica između nas se briše. Moje srce je želelo da likuje, da uživa u pobedi, ali pobedila si me opet u mojoj igri. Stresao sam kišne kapi sa kaputa i krenuo niz ulicu. Rešio sam da te ostavim iza sebe konačno. Moj anđele skresanih krila.
