Да смо као народ вешти у баратању камером и монтирању сцена, јесмо.
Филмска уметност је одвајкада била наш понос, било као пропагандно кундачење са сатирањем дојч-шваба, подметањем динамита под Панцере и Стевом Жигоном у улози Кригера или као јака психолошка драма, са дубоким утицајем на анималне људске емоције, употпуњена са инзванредном глумом и режијом којој би и прекаљени доајени овог заната позавидели.

Онда смо решили да снимамо порниће.

И, наравно, одлучили смо да та поткатегорија склапања кадрова мора бити другачија од свих осталих. Неко би рекао да је сам концепт нашег приласка снимању еротских сцена реалност на делу, сурови аматеризом уклопљен у уметничку форму која осим што приказује судар гениталија и неку другу, дубљу поруку, да су српски режисери својеврсни, несхваћени Ед Вудови, а неко би се само насмејао и рекао да нам је порнографија еквивалентна економији, модерна смејурија са елементима јебачине.

Има посебно место у свету кинематографије. Не зна се тачно у који жанр спада. Са дозом комичности, невероватним заплетима к'о у старим крими филмовима раних '80-их година и минималном одликом порњави, српска порнографија заузима јако велико место у егалу филмова.

Филмови се одликују лошом резолуцијом (јер су најчешће снимани ВГА камером), неискусним глумцима, преваљаном сценографијом, али и јако интересантним текстом. Понекад се може догодити да су глумци сами своји режисери. У текстовима у српским порњавама можемо чути непрепоручену дневну дозу вулгарности, те речи за које верујем да никада нисте и нећете чути, осим ако не одете на курве у неко село у Шумадији.

Глумци улоге у оваквим филмовима прихватају врло ретко, али због тога настају гомиле "кућних" видео-филмова. У појединима су се појављивали и селебрити личности попут Сузане Манчић, која је постала експерт за порно филмове, Северина Вучковић, која је објаснила реч секс и још пар "звездица"