Šta bi bilo kad bi bilo

Година је 2097., Земља је доживела праву катастрофу у којој је погинуло скоро 40% светске популације, али Срби су на врхунцу и економски и политички и културолошки. Испрцали смо се к'о зечеви и намножили на 270 милиона што представља 2/3 укупног становништва Европе.

На власти је Томислав IV Николић. Народ га поштује као човека и интелектуалца - говори чак 17 језика међу којима није енглески. Наследно, каже. Главни претедент на престо је Стипе Тадић, одгојен у породичној кући у Далмацији. Но, борба за власт је фер и отворена, баш како доликује земљи попут Србије.

Након страшне катастрофе, Срби су брзо изградили јаку и цењену државу. Баш као Немци, само што нас воле. Америка у част Србије једном годишње обори свој невидљиви авион. Руси нас моле да прихватимо њихов поклон у виду бесплатне нафте и гаса, али ми ионако не знамо шта ћемо са силним сибирским фабрикама. На Олимпијади се увек прво износи српска застава уз интонирање химне. Срби ии Албанци се више не мрзе, а и зашто би? Они нама данак, ми њих не дирамо и сви срећни. Комшије се не свађају јер свако има много земље. Та, мала ли је Европа!?

Постапокалиптични Срби нешто не воле своје претке. Кажу, живели у греху, а то не ваља. Једино воле вукајлијаше. Њихови греси су разумљиви сваком јебачу, а без јебача нема ни 270 милиона људи. У центру Београда каизенов 7 метара високи кип, са златним словима урезаниим натписом 'Ја Јемен!'. Ту се редовно окупљају млади вукајлијаши. Вукајлија и даље постоји, додуше као институција, а дефинисање је предмет у школама. Звезда, Партизан и Војводина доминирају Лигом шампиона, Доњи Срем Лигом Европе.

Све у свему, утопијски живот наших потомака чија је просечна плата једнака годишњем приходу Швајцарске националне банке. Већина се слаже да им је помало досадно када је све угодно, али опуштено кроз спорт и Вуку трошкаре тих тристотињак година што им је Бог дао.