Iritirajuće pitanje koji ti stariji ljudi postavljaju i uznemiruju te kada, zapravo, sve što ti želiš da radiš je da ne radiš ništa. Pri takvom pitanju poželjno je ne odgristi im glave već im uputiti neki prihvatljivi osmeh i nešto što zvuči kao odgovor stvorenja koje će postati sasvim normalno ljudsko biće(ne moraju da znaju da ti baš i nećeš postati dotično).
Dosadna osoba:Šta ćeš biti kad porasteš?
Ja (blenem u tv): A, šta? Pa ništa, ništa mi se ne radi.
Dosadna osoba:Ali kako, mora da ima nešto što voliš da radiš.
Ja(skrećem pogled sa zgodnih tipova na ekranu):Pa da! Žuta štampa!
Dosadna osoba: Šta?
Ja: Oduvek sam se pitala ko su te osobe koje pišu one zlobne male pesmice iznad fotki usvinjenih poznatih ličnosti u glupim novinama. Ja hoću da pišem te pesmice.
Dosadna osoba(čudno me gleda)Iz nekog razloga neprihvatljiv odgovor.
Pitanje koje smo kao djeca svi postavili bezbroj puta drugovima i bezbroj puta na isto odgovorili.
Odgovori dabome nisu imali veze s mozgom ni sa stvarnošću... i zato su bili uvijek i iznova zanimljivi.
Bilo je slučajOva da se zaklinjemo da ćemo postati moćni rendžeri....
„Šta ćeš biti kad porasteš?”, sa posebnim akcentom na ono „...kad porasteš?”, je još jedno debilno pitanje od mnogo debilnih pitanja za decu, kao na primer: „Koga više voliš, mamu il' tatu”, „Je l' voliš da ideš u školu?”, „Imaš li simpatiju” i ostalih sranja, od kojih se osećaš kao da nisi ljudsko biće i kao zaostao u razvoju i samo te frustriraju. I najradije bi, da možeš, istukao te osobe, koje te zapitkuju ovim debilizmima.
Kod nas, na našim prostorima, devojčice su vazda htele da budu učiteljice, doktorke, pevačice ili glumice, u poslednje vreme i starlete, dok su dečaci hteli biti vatrogasci, policajci, piloti, fudbaleri, političari, krimosi, veliki ljubavnici i sl.
