Stari pustinjak
Prototip samotnog čiče, otuđenika od civilizacije, Hajdin deda, brdsko-planinski Šopenhauer.
Da li zato što su mu još '46. konfiskovali šumu na Rudniku, što baba odavno nije sa njim, ili što su mu se deca razišla po belom svetu, tek ovaj stari mizantrop već godinama gotovo da ne izbija sa planinske padine. Onde čuva koze, gaji pčele, druguje sa prirodom i ne haje za ljudsko društvo. Katkad samo starim neregistrovanim renoom 4 siđe do varošice po duvan i još poneku potrepštinu. Tada obično svrati u Monako i popije vlahov, onako s nogu, te procedi dve-tri rečenice.
Meštani podozrevaju od njegove pojave. Kako i ne bi. Iako u ozbiljnoj starosti, kršan je, snažnih pleća ispod debelog gunja i oštrog pogleda ispod gustih sedih obrva. Kažu da su mu jednom tako neki došljaci dobacili vulgarnu pošalicu, na šta je starac dvojici podsmešljivaca u tren oka obio fasadu držaljom za kramp.
Starom niko ne treba, on ima svoj mikrokosmos. Ponekad samo deliće sete ispusti kroz dvojnice, sedeći na pragu oronulog kućerka. Tada se zaseokom podno planine razlegne melodija nagomilanog vremena koje kao kroz kakav ventil ističe van, struji i prožima mutnjikavo veče.
- Čuješ, Stari zasvirao!
- Poteci, poteraj ovce u obor, sigurno će nevreme, matori baksuz nikad ne omaši!
