Stranac u Jelen SuperLigi

Српска најјача фудбалска лига је одувек обиловала знањем, квалитетом и духом игре. Највећи чар пикању бубамаре на теренима широм Србије без Косова, доносили су странци, са свију страна плаве планете. Све расе су биле презентоване маговским умећима на предивно осликаним теренима Куле и осталих градова широм нам, наше прелепе домовине.

Наиме, легендарни српски скаути, који су купили знања широм света, и нису ту где јесу, преко везе, већ су крвавим радом успели да скупе у своје анале легендарне Чађане, гистро Бразилце, Корејанце и остале расне фудбалере.

Такви фудбалери се ретко рађају. Скаути врше поделу доброг странца фудбалера на неколико принципа:

Бразилац: Ако је Бразилац, мора да је врсан техничар, одличан дриблер и интелигентан фудбалер. Нема везе што већина њих једини контакт са лоптом имала у основној школи, на часу физичког, јер до средње нису ни догурали. Просечан врхунски Бразилац ил' има 100 кила, ил' је висок ко Фродо, а техника је на нивоу дебеле аматерке у српским порнићима.

Црнац: Ако је играч црнац, мора да је брз ко Флеш Гордон и шутер ко Хулк, иако једина прилика кад је трчао је време за време грађанског рата у домовини, када је бежао од тамошњих бехабија и курцапалца. Просечан легендарни српсколигашки Африканац је брз к'о и Стивен Хокинг у најбољим данима.

Азијат: Азијате смо сретали у Крушевцу, Борчи и највише у Крагујевцу. Одлика Азија та мора да буде невиђена пасинг игра, џијуџица потези и шпартање к'о Лију Ксијанг ономад у својим годинама, док у нашој реалности се доводе најчешће кинези преузети из локалног тржног центра.

Остали: Долазе из непознате домовине, најчешће белци. Није тачно утврђено стил игре, али отприлике к'о Саша Илић (за 2 године).