Vetroparkovi noću. Kao i svici u polju kad nikne mrak, na samom vrhu vetrenjače, iznad elise, neizmenično se pali crvena lampa i signalizira nešto nekome. Sa velike udaljenosti, svetla postaju sićušna i stvara se privid ovih insekata koji su promenili svoje boje u crveno.
Negde u poznom novembru, jedne večeri, vozili smo drumom ka Vršcu. Uzalud smo tražili dovoljno široko proširenje ili bilo kakav makadam koji vodi u njivu kako bismo stali i balzamovali se na brzaka. Spravice spremne za eksploataciju. Odjednom ukaza se prigodno stajalište, parkiramo, izlazimo, pravimo se da pišamo, palimo. I tako zagledani u vojvođanski horizont pomešan sa metanskim isparenjima Pančeva neko reče ''Vidi, svici!''... Bili su svuda okolo, šalju poruke. Nešto nekome.
U povratku iz Vršca smo ih ponovo sreli, združili se s njima malo duže, potrošili našeg svica i nastavili put ka kući. Dok sam vozio dalje u noći, ukazivali su mi se sve vreme do Pančevačkog mosta. Ušao sam u kuću, i u uglu sobe svetlelo je malo crveno. I to se dogodilo juče.
