Po logici lokalnih propaliteta, jedina društvena okupljanja gde se može jesti taze pečenje su sahrane. Za sve ostalo (svadbe, ispraćaji, pomeni...) pokolj prasića se može planirati danima unapred; ovde se zna da je pečenje spremljeno u toku noći ili jutra.
A: 'si čuo da je nastrad'o čiča Milisav?
B: Nisam, šta mu je bilo?
A: Jebiga, petlj'o nešto oko struje, bzcnula ga tačno.
B: Nek mu je laka zemlja. 'oćemo li da ga ispratimo?
A: 'ajmo: groblje blizu, pečenje tazo, šta nas košta.
Ahahahahhaha, prvobitno sam razumeo kao da meni neko govori da iznesem krkanluk - ''Thazze, pečenje!''
++
Prost lek - oteraš i popa i ostale sa groblja psovkama i ostaneš sam sa svojom mukom.
Jebem im mater, ne najeli se.
Plusčina!
Uvek sam se pitao otkuda toliki propaliteti na sahranama: nemoguće da su ih pokojnici (inače ugledni ljudi) sve poznavali.
Hvala svima.
Pacovi došli da zaigraju kolo nad mačkovim grobom. Al' mačak ima potomke...
:) Baš me tresnula defka.
Mogu da razumem: čoveku najgori dan u životu (sahranjuje roditelja), a bagra komentariše kako je spremio.
Uopšte, o čijoj god se smrti radilo. Ne volim kad se ljudi sprdaju na njen račun. Jer je to čista glupost! Da ma koga potapše po ramenu usro bi se 200 na sat... A ovamo ljudi glume neke junačine, bla bla bla...Kao šale se, oni su pozitivni, heroji, šta li... što je smešno. To je ono što je smešno. Jer ti se isti ukenjaju u sebi od jeze kad su sami. Ispredaju crnjake jer njima poklapaju svoj mizerni stah, dok hrabri o njemu otvoreno govore.
A važi i oni - samo glupi ljudi, ali odista glupi - nikada se nisu ni zapitali o smrti, za njih je to rutina i tako se prema njoj i odnose. Ali za njih je i život rutina.
Hvala dobrim genima.
U mom kraju za sahrane je hit štrudla. Postoji i izraz "Biće štrudle!", kad je neko prehlađeni hipohondar ili ušao u frku sa jačim od sebe.
Baš fina jedna defka... +++