U danima kada se bojimo da promolimo nos napolje iz straha da se ne zaledi, a ni unutra nije mnogo toplije, jer grejanja po običaju više nema nego ima, najbolje rešenje je učauriti se. Pronadješ odgovarajuće mesto u kući (kauč, krevet, fotelja), uzmeš najdeblji prekrivač koji možeš naći i zaviješ se u njega sa svih strana, tako da ti samo okice vire.
Naravno, postoji i maler čaure. Čim se raskraviš i počneš da uživaš, zov prirode, telefon, zaboravljena voda za čaj, požar, vulkan koji ti je odjednom nikao u dvorištu pokušaće da te izvuku iz čaure. Ne daj se, u čauri se ostaje dokle god osećaš potrebu da budeš unutra...ili dok ne skupiš hrabrost da ponovo izadješ na zimu!
- Zvao sam te na telefon, dolazio ti na vrata, zvonio na interfon, nikakav znak života nisi dao. Znao sam da si unutra, zavese su ti podignute, mislio sam da si umro druže.
- Ma kakvi umro, učaurio se. Uspeo sam da ugrejem i one delove tela koje 2 dana nisam osećao!
Povući se u sebe i postati totalno asocijalan. Beg od stvarnosti u neki imaginarni svet. Obično zbog naše psihičke slabosti i nesposobnosti da se izborimo sa bilo kojim problemom. Razlog tome obično bude emotivna praznina usled ljubavnih problema mada nije da ni finansije ne mogu biti razlog za to.
- Je l si živ ti?
- Ma jesam al nešto mislim da bolje da nisam...
- Pa šta se izdešavalo?
- Ostavila me Maja.
- Pa je l to razlog da se učauriš tako ko neki parazit? Vidi na šta ličiš, imaš bradurinu tu, nisi se kupao od Svetog Ilije, je l si to student postao pod stare dane šta?
- Ali volim je brate moj volim je!
