Uputstvo za život

Uhvatila mladog čoveka kriza samopouzdanja, a strahovito mu se svidela neka curica, poludeo je za njom. Kud će, šta će, ne sme da napravi prvi korak, pa se savetuje sa drugarom šta da radi. Drugar ga savetuje da spopadne njene drugarice i da se prvo raspita kod njih da li ima šanse. Kaže da je kod njega to upalilo. Uradi zaljubljenik tako, a njene predusretljive drugarice mu kažu da nisu sigurne u vezi njega, ali da su čitale u kosmopolitenu kako je glavni problem današnje komunikacije među mladima, u tome što su muškarci previše nesigurni kada prilaze devojkama. Trebalo bi da budu neposredniji, samouvereniji, da imaju agresivnji nastup u kome će se očitovati njihova muževnost. Drugarice kažu da žene to vole. Kako bi se što bolje opskrbio savetima, konsultuje mladić i svog oca, koji je po sopstvenim rečima imao žena koliko drveća nema u Tašmajdanskom parku. Otac mu kaže da mora promeniti što više žena, da mora postati otporan na njih, da im ne sme prepuštati olako srce, da mora vladati njima. U tome je ključ kaže otac, pa još zabetonira savet jednom dubokoumnom pozajmljenicom - "najbolje na kraj sa ženama izlaze oni, koji dobro na kraj izlaze i bez njih." Smrtni je greh reći to jednom zaljubljenom srcu. I tako mladić, sa košmarom u glavi i knedlom u grlu, jedva i u grču priđe devojci, počne da muca pred njom, da nevešto primenjuje savete koji su mu ostali u glavi, da imitira nešto što nije on i na njegovu žalost, uspe da ostavi utisak koji devojku učini ravnodušnom, te ga ona hladno odbije. Sve je palo u vodu. Jedino što je iz čitave situacije i iz svih saveta mogao da izvuče kao pouku, jeste utisak da se uzalud savetovao. Ali taj pad, to bolno iskustvo, itekakav će mu nauk doneti. Čovek u život treba da kroči sam i bez srtaha, a greške, ma koliko bile neugodne i surove, biće jedini njegovi učitelji.

Izbrisati iz sećanja sve pročitano !