Ponekad jedino što preostaje. Poslednja oaza umornom čoveku na kraju puta. Slamka utehe za protraćeni život. Dok zuri u plafon u svojoj učmaloj sobici, znajući da dolazi prerani kraj, život mu prolazi pred očima. Bio je ispravan. Uzoran. Više je slušao glavu nego srce. Učinio je mnogo. A ceo život se sveo na žal za onim što je propustio.
Nikad se nije obrukao, ponizio. Nije imao poroka. Možda je trebalo. Imao je prijatelje. Mogao je biti više sa njima. Jednom je voleo. Žali što joj nije pokazao koliko.
Tad je shvatio da nije živeo. Radio je po tuđim pravilima, poštovao tuđe zakone, ispunjavao tuđe želje. Nije uspeo da stvori svoj svet. Prekasno. Pri poslednjem izdisaju, žaleći samo što nije imao više uspomena, shvatio je šta je život. I jedino mu je preostalo snage da oprosti svima...

Sećanja ili osećanja koja doživotno i nepotrebno bockaju dušu kao kamen u cipeli ili trn u peti.

Nedefinisani teret koji, ma koliko bio težak, ljudi jednostavno vole da nose sa sobom

Jedini ostatak dobre klope koju si salabinjao brzinom obrušenog krmeta i u jednako elegantnom stilu.

Napredna verzija sećanja koja smo nabudžili da bi nam prošlost bila podnošljivija za pretraživanje.

Stvari koje te nateraju da budeš tužan zato što si nekad bio srećan.

Gomile bezvrednih papirica i predmeta,koje cuvamo kao kakvo blago,po ormanima,pod krevetima,u fiokama,po dzepovima,u rancevima...Drugi kazu da je to djubre,ali one u sebi nose komadic nase duse,jer one su jedini dokaz i podsetnik na neki dogadjaj,i uvek ce biti tu da nas,bar na trenutak,vrate na neko drugo mesto i vreme,da nam prizovu zaboravljene ljude i mesta...

Садржина људске меморије која се не може избрисати. Када се меморија напуни успоменама - људско биће умире.