Važno je zvati se Nikolić, iliti „(Zlatna) sredina školskog dnevnika“

U pitanju je, razume se, jedan od najčuvenijih, najprihvaćenijih i – definitivno - najtransferogenijih mitova kada je u pitanju osnovno, odnosno srednje školsko obrazovanje: čudesna i, navodno, 137% delotvorna „bezbedna zona“ od profesorskih ispitivanja koja se oslanja na momenat odgovarajućeg prezimena rendom učenika kao svojevrsnog asa u rukavu istog u odsudnom trenutku „provere znanja“. Dogmatsko verovanje koje maltene stoji rame uz rame sa legendarnim Zvonkom Spasićem, iako za razliku od ovog potonjeg manjka logike kol‘ko i majka koju je lokalni pop zamolio da mu za koji dan pošalje svoje mlađahno muško čedo ne bi li ga „preslušao“ za crkveni hor, iako isti i ne postoji. Doduše, i današnji popovi su šarmeri, nije dobra žena baš totalitarno kriva.

Elem ( i da skratim moguću preopširnu priču koja bi se mogla izroditi iz moje dijagnoze skribomana ), ideja iz naslova potiče iz naširoko poznate prakse da profani u školama svoja STRAAAAAŠNA propitivanja oralnog tipa najčešće započinju ili 1) po azbučnom redu, ili – i to u neznatno manjem procentu slučajeva – 2) unazad od poslednjeg slova pomenutog pisma. Kakvu to sigurnost pruža onima koji se prezivaju na slovo i u blizini slova N ( što bi - barem dok nam ovi iz EU ponovo nešto ne prikenjaju – trebalo da bude neka sredina azbuke ) – procenite sami. Mis’im, doći ćeš i ti jednom na red, Nasumičniću, decxko!

Uglavnom i ne ispitujući previše opciju u kojoj bi jedan srpski učenik - za promenu - eventualno mog’o nešto i da NAUČI, svaka nejasnoća ili nepravda će trajati do onog trenutka kada na rendom visokoobrazovnoj ustanovi i pri prvom ispitu, onako svi đuture ne nauče značenje sintagme “prvi među jednakima”...