Muškobanjasta devojka u koju dobro morate da se zagledate da biste skapirali da je u pitanju "nežniji" pol. Razvijenih, širokih ramena, kao da je džakove ceo život nosila, više podseća na drvoseču, nego na žensko čeljade, koje sutra treba venčanicu da obuče i štikle nazuje. Dok je gledate imate utisak da ko iz šale prikolicu kukuruza može da istovari i jednom rukom šleper šljunka iskipuje. U predelu grudnog koša se naziru neke izbočine, ali ipak veće sise ima debeli komšija Dumba sa petog sprata.
Veruje se da u svojoj sobi na zidove kači kožu ovaca koje je sama zaklala, a ispod kreveta drži buzdovan, za ne daj bože, ako iskrsne kakav megdan.
- Kakva ti je ona docimerka, Milutinka?
- Ma goni je u pičku materinu, kao gorštak je. Ranom zorom se veseli uz Sinove Manjače, a kad prođe do kupatila, tutnji sve k'o za vreme bombardovanja. Kapiram da joj je do sad izrasla kita, koliko forsira virdžina izgled.
Izraz koji se vezuje za običaj koji je nekada bio raširen u zabačenim planinskim selima južnog dela Dinarskog pojasa (Crna Gora, severna Albanija), da se u porodicama koje nemaju muškog naslednika, jedno od ženske dece odgaja kao muškarac. Takvo dete se naziva virdžinom. Smatralo se da će se time omogućiti opstanak porodice, jer će u njoj imati ko da radi, obrađuje oskudnu zemlju, ide u seču drva, brine o roditeljima kad ostare i nasledi ih kao glava porodice. Pokušaji da se od ćerke napravi sin, često su se zavržavali neuspehom, jer nije bilo dovoljno da se detetu kriju polne odlike (grudi i slično) i da se ono vaspitava kao muškarac. Menstruacija je predstavljala stalan problem (mada su zabeleženi slučajevi da je kod nekih virdžina mesečni ciklus iščezao kao posledica jednog vida autosugestije), a buđenje ženske psihe kod virdžine je bilo posebna teškoća. O tome svedoči i kultni domaći film "Virdžina" iz 1991. godine (režija Srđan Karanović, Marta Keler u ulozi virdžine). Sećam se da smo u osnovnoj školi, pod uticajem tog filma, feminizirane muškarce zvali virdžinama. Inače, i dan danas ima nekoliko slučajeva živih virdžina, od kojih je o jednoj iz okoline Žabljaka National Geographic Srbija pre par godina napravio reportažu.
Izuzetan domaći film od koga su nas podilazili žmarci, o starom običaju u planinskim selima. Ukoliko bi se u nekoj kući uporno rađala ženska deca, otac je običavao da jedno od ženskih novorođenčadi obznani kao muško uz neizbežan pucanj. Takva devojčica dobijala je muško ime, ponašala se kao muškarac, bivala domaćin slave, povezivala grudi i nikada se ne bi "oženila", ostajući zauvek devica.
Devojčica koja kada se rodila njen je otac uzviknuo : Prva, a muško!
Žensko koje živi, radi, oblači se i oseća kao muškarac. Obrnuto od tranvestita.
"...pogibe u bojevima na Stričini, a ne ostavi za sobom muška poroda, n'ako jedinicu šćer Milicu, još sa svjem ludo dijete. Kukavna udovica što će bez muške glave, pa od mila i ućehe obuče Milicu u muško i prekrsti je u Miraša. Dijete na to nauči, pa poslije i neće drukče. S đetići je u igri, s đetići je za bravima, i niko ne smije spomenuti, da to nije đetić. Kad joj se i drugovi opasali pasom i oružjem, ne hoće ni ona mimo njih. Jaše, gađa, skače i meće... sve s njima, i sve ka i oni".
Devojka naspram koje i Šerifovićeva deluje isfeminizirano.
-Dolazi, išutirali su Stefana neki likovi, idemo da ih tražimo, polomićemo im pičke, znači ispišaću im se na facu kad ih...
-Ej, ej, Milice, ti si kolko ja znam žensko bez obzira što stalno nosiš bokserice i pičiš fucu sa nama, al jel nije malo preterano i da se šibaš sa nama?
