-Де си комшо, како жена, како деца?
-Добро су.
-Је л' код вас све у реду?
-Све...
-Кад ћемо ону ракицу да печемо?
-Кад буде било време.
-Ух, што смо лаконски настројени?
-Нисмо, односно, нисам.
-А што нешто не виђам вашу жену?
-Зато што ме оставила, к'о најгору папучу овде. Заливао сам цвеће, прао веш, износио га на терасу, кувао увек ручак, и то да заслужим. Ајд' сад вади нос из ове баште, пусти ме да залијем њене омиљене руже!
-Није ни чудо, сад ћу целом селу да испричам!

- Srećo, a da ipak legneš na leđa? Mislim, možda ti se dopada ovaj dabl-penetrejšn simulator, moguće čak i da bi volela da sam Sirano ili Pinokio. I nije da mi ne predstavlja zadovoljstvo da tebi činim zadovoljstvo, ali nos ispašta, gušim se, a ni miomirisi nisu baš božanstveni.
- Ćuti tu i klimaj glavom k'o Nodi! Nisam ja kriva što te više ima između očiju nego između nogu!