Preterati u obavljanju neke radnje.
Izgubiti osećaj kad vam je dosta.

To vam je, dragi moji, kad se upustite u nešto za šta ste sigurni da nema šanse da izmakne kontroli, zato što vi, pobogu, mislite svojom glavom i znate šta želite u životu. Lupate se u prsa i glasno govorite kao neku mantru "Ja sam homo sapiens, svesno sam biće, emocije su za slabiće! Uuuaaa osećanja i slična sranja!” Naravno, želite da sve konce držite u svojim rukama, zar ne? E pa, u ovom slučaju pravila igre se menjaju…

Pojavi se tako neko u vašem životu bez ikakvog smisla. Neko ko vam, sasvim neprimetno uđe u svakodnevnicu krajnje nepristojno, bez pozivnice! Kakva drskost! ALI! Vreme čini svoje… Od ponekog osmeha, bezazlene šale, nenamernih uvreda (naravno ne primamo to previše k srcu, jer ipak smo mi, da vas podsetim, odrasle zdravorazumne jedinke). Polako shvatate da vam prija što ste napokon našli dostojnog sagovornika, nekog ko razume vaš taaako avangardan pogled na svet. Neko ko voli slične stvari kao vi, ili još bolje, mrzi iste stvari kao i vi pa do sitnih sati raspravljate o nekim, zapravo zaista nebitnim stvarima.

Ali vama su te stvari bitne, ili bolje reći, bitan je taj osmeh koji izmami neka izvaljena glupost, neka izrečena sitnica. Čavrljanje postaje sve češće i duže, smisao je sve dublji i značajniji. Bitan je taj sjaj iz oka koji nekako prija, baš prokleto prija! Počinjete da zapažate svaku sitnicu na licu te osobe. Pamtite kako blago razvuče usne u poluosmeh kada ste srećni, kako upitno izvije obrve kada ste tužni i kako upija svaki vaš pogled i osmeh kao sunđer. Počinjete da prepoznajete i najsitniju mimiku na njenom licu tako da vas ne može slagati sve i da poželi! Ali to primećuje svaki dobar prijatelj, zar ne?!

I tup! Lupi vas nešto po glavi, ne znate šta, ali se osećate pomalo ošamućeno. Uhvatite sebe kako, ceo dan sa osmehom na licu u glavi vrtite film od sinoć kada ste, kao i obično raspravljali o nekim nebulozama. Ili to već beše jutro?!