Svojevremeno je Duško Trifunović u svojoj pesmi, koju je proslavilo “Bijelo dugme“, dao jedan od najboljih opisa zavisti, a ona glasi: "Šta bi dao da si na mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive? Šta bi dao?" Da, to je zavist, najpodmukliji porok. Ako su pohlepa, gordost ili bes lako uočljivi, zavist je ono što se ćuti i krije. Zavist je tihi gnev, ali i glasno opravdavanje lenjosti.
Međutim, pogled, osmeh pa i neka navodno lepa reč mogu da odaju skrivene misli. Da se primetiti facijalni grč od tog izveštačenog osmeha, vidi se grč jagodica i podočnjaka koji oči čini sitnijim, dok iz pogleda izviruje zloba. A sve to neretko dok se upućuju česititke, usmena podrška i ostale izjave prepune kurtoazije koje su samo celofan i ukrasni papir u koje su upakovane manje ili veće doze otrova. Ono što se pomisli, a ne kaže se, ostaje da kljuca i jede iznutra, ali ipak ponekad se taj zadah naličja nečijeg ponašanja može itekako osetiti.
Ne bole ljude nečija uložena sredstva koliko nečiji ostvareni cilj i neizbežno pitanje koje sledi: zašto on/ona, a ne ja? Iako je to možda nečijih pet minuta slave i sreće, iako stoji celi život prepun nekih novih mogućnosti, baš ti trenuci nalaženja u nečijoj senci predstavljju skrivene virove koji vuku na dno loše životne plivače. Jer mnogi se lako predaju virovima, retki misle samo kako da i dalje plivaju.
Dobar kratak školski sastav na temu Zavist, ali teško da je definicija.