Zavist

Својевремено је Душко Трифуновић у својој песми, коју је прославило “Бијело дугме“, дао један од најбољих описа зависти, а она гласи: "Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве? Шта би дао?" Да, то је завист, најподмуклији порок. Ако су похлепа, гордост или бес лако уочљиви, завист је оно што се ћути и крије. Завист је тихи гнев, али и гласно оправдавање лењости.

Међутим, поглед, осмех па и нека наводно лепа реч могу да одају скривене мисли. Да се приметити фацијални грч од тог извештаченог осмеха, види се грч јагодица и подочњака који очи чини ситнијим, док из погледа извирује злоба. А све то неретко док се упућују чесититке, усмена подршка и остале изјаве препуне куртоазије које су само целофан и украсни папир у које су упаковане мање или веће дозе отрова. Оно што се помисли, а не каже се, остаје да кљуца и једе изнутра, али ипак понекад се тај задах наличја нечијег понашања може итекако осетити.

Не боле људе нечија уложена средства колико нечији остварени циљ и неизбежно питање које следи: зашто он/она, а не ја? Иако је то можда нечијих пет минута славе и среће, иако стоји цели живот препун неких нових могућности, баш ти тренуци налажења у нечијој сенци представљју скривене вирове који вуку на дно лоше животне пливаче. Јер многи се лако предају вировима, ретки мисле само како да и даље пливају.