Dođe, tako odjednom, ispuzi iz nekog ćoška za koji nisi ni znao da postoji u tebi, i ujede te podmuklo, hinjski, tako da ne možeš da je dohvatiš i otarasiš se napasti.
I nije joj to dosta, jok.
Nastavlja da te jede i jeducka, svaki dan sve više, gustirajući tkivo tvog uma.
I ne možeš joj ništa, ič.

Ti je nazivaš nepravda.
Ti je nazivaš njihovo neshvatanje tvoje ličnosti.
Nazivaš je i kolektivna mentalna reduciranost drugih.

A ona hrani sve te nazive u tebi, hraneći se tobom samim, za nju savršeno bezimenim...

Česta bolest kod ljudi oba pola i svih uzrasta. Virus toliko opak da me čudi što se svetska zdravstvena organizacija nije pozabavila njime,ili bar proglasila pandemiju. Napada direktno mozak i u stanju je da uništi svaku mrvu razuma u čoveku. Razlikujemo domaćina (zavidnu osobu) i objekat zavisti (osoba prema kojoj domaćin gaji snažnu emociju zavisti, koja je u pojedinim situacijama jednaka mržnji). Nekada je objekat zavisti samo jedna osoba,a nekada i svaka osoba uspešnija u bilo čemu od domaćina,pa makar to bilo nešto što domaćina uopšte ne interesuje - kukičanje, paraglajding, štavljenje kože, lov na lisice ... Karateristično za ovaj virus je da se razmnožava srazmerno padu samopouzdanja domaćina i rastu uspešnosti objekta zavisti. Nekada zaražena osoba do te mere oboli,da joj više ni jedan psihijatar ni doktor na svetu ne bi pomogli. Često je jedini lek potpuno uništenje objekta zavisti,pa domaćin neretko pribegava lažima i spletkama, kako bi ozdravio svoj razboleli razum. Pored toga, nije uvek lako prepoznati zaraženu osobu, jer je ova bolest kao kameleon,pa se zavidni pretvara da je brižan prijatelj objektu zavisti, a kad bude razotkriven, često je kasno.

Кад се возиш у ауту, јуриш ни сам не знаш где ти је глава , а онда закочиш јако на пешачком и пустиш неке клинце са торбама на леђима да пређу пут. Тренутак у ком би све дао да ти је највећи проблем како преписати на следећој писменој из математике.

Kada vidim da svi smisljaju defke i dobijaju pluseve a meni nista da padne na pamet.

Najčešći razlog zašto te ljudi hejtuju, ili kritikuju neke tvoje, po tvom mišljenju odlične poteze ili, ne dao bog modne kombinacije. I to što piješ koktel! A, sad, na stranu to što u najvećem broju slučajeva i jesi totalni degenerik, pa ti ljudi zavidni, jelte, gledaju da zagorčaju tvoj idealni, ljubičanstveni život.

Osobina ljudi koji te ne mrze samo dobro pamte tvoje uspehe

Болест од које у Србији оболевају људи, а умирe стока.

To je kada neka izdrkotina od coveka "sara" po ovom prelepom sajtu i deli samo negativne glasove u znak protesta jer njegova definicija nije dobila nijedan plus...

Kada oni na kraju reda u pošti gledaju one za šalterom.

Kada kolegi ispred tebe zapadne veća bečka šnicla dok čekas u redu za menzu.

Ono osećanje koje primetim u sebi kada pročitam dobru definiciju, pogotovu ako sam sličnu već imao u glavi.

Kada neko definise isti pojam kao sto ste vi htjeli pa hocete da eksplodirate od muke jer vas je neko preduhitrio.

Својевремено је Душко Трифуновић у својој песми, коју је прославило “Бијело дугме“, дао један од најбољих описа зависти, а она гласи: "Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе, а да ти се диве? Шта би дао?" Да, то је завист, најподмуклији порок. Ако су похлепа, гордост или бес лако уочљиви, завист је оно што се ћути и крије. Завист је тихи гнев, али и гласно оправдавање лењости.

Међутим, поглед, осмех па и нека наводно лепа реч могу да одају скривене мисли. Да се приметити фацијални грч од тог извештаченог осмеха, види се грч јагодица и подочњака који очи чини ситнијим, док из погледа извирује злоба. А све то неретко док се упућују чесититке, усмена подршка и остале изјаве препуне куртоазије које су само целофан и украсни папир у које су упаковане мање или веће дозе отрова. Оно што се помисли, а не каже се, остаје да кљуца и једе изнутра, али ипак понекад се тај задах наличја нечијег понашања може итекако осетити.

Не боле људе нечија уложена средства колико нечији остварени циљ и неизбежно питање које следи: зашто он/она, а не ја? Иако је то можда нечијих пет минута славе и среће, иако стоји цели живот препун неких нових могућности, баш ти тренуци налажења у нечијој сенци представљју скривене вирове који вуку на дно лоше животне пливаче. Јер многи се лако предају вировима, ретки мисле само како да и даље пливају.

Kad neko na sahrani ima veću sveću od tvoje.

Ono sto osecam prema osobama koje potrose 2 sata zivota gledanjuci filma i ne zapamte osnovne stvari u filmu. Kako im to uspeva? (osim ako je film ocajan (Avatar) na primem ne zameram)

Oba ste ratni vojni invalidi, ali tebi noga amputirana čitava, a njemu ostao bataljak, mamu jebo svoju!

ne umem da objasnim, al valjda tje primer to uraditi umesto mene..