Zlato, ulica, beton
Danas. Ne juče, ne sutra. Bežiš od mnoštva lica koje viđaš, a ne vidiš. Posmatraš ljude oko sebe, bezbrižne, okićene, ali prazne; pod maskom, pičke koje se skrivaju iza lažnih osmeha, jadnih priča i potreba za sažaljenjem. Zlato, novac i moć, nisu im doneli sreću. To više nisu ljudi, to su automati; mašine stvorene da napreduju i programirane da daju željene rezultate. Skup jeftinih i prodanih duša; osoba s kompleksom niže vrednosti, fabrički proizvedenih, ukalupiranih i upakovanih za prodaju po nabavnoj ceni na tržištu ljudskog šljama. Taze borci za nešto što je kul, a o čemu realno pojma nemaju. „S jedne strane gladni - s druge nahranjeni, na zemlji žive mrtvaci - ispod zemlje sahranjeni.“ Na ulici viđaš razne. Zapuštene prosjake što stoje kod trafika, čiji pogled ledi i tera te da pobegneš ne osvrćući se; njihove obrise i siluete, jedino što je od njih ostalo. Alkose, koji hodaju okolo bez pravca i cilja, cvokoćući zubima, praznih džepova i tužnih životnih priča. Susrećeš se sa očima koje su pospane, umorne od stvarnosti, u strahu od starosti, skrhane u trenu žalosti. Ljudima koji su željni osmeha i radosti. Ulaziš u autobus, u masu snuždenih faca što slušaju škripu vrata i stoje nepomično u velu sivila. Stari i mladi, paralela između dva sveta. Dečko sa kapuljačom spuštenom preko očiju, uznemiren a hladan, lokalni diler, heroj mladih iz tvog kraja, odrastao na betonu, pun fora k’o govno vitamina. Klinci više nisu isti, furaju naivu, vikendom izbezumljeni na tabletama i pivu. Osećaš gorak ukus u ustima, listaš prošlo vreme i pitaš se gde smo pali, ali nema buraz - jedno poglavlje u toj priči fali...
Ulicu zajebi rano, završićeš u škripcu. Svi odrastaju, a večno ostali bi deca...
