Najteži vid življenja jednog ljudskog bića. Superlativ samomučenja koji je izmislio Sotona lično. Jednom rečju, sadizam života prema svome korisniku.
Beograd, 1985 god., negde na Krugu Dvojke
- Pučala me dajaaaaa sose voj rooveeeela,
Kasa dava sakooo dive.
Armaaaja voj delaaaaa,
Armajaaa voj deeeela.
Khere so na aveeeeja.
Meee fenjenca mučineeeelpe,
So rat na sovelaaaaaa...- Lepo pevaš, dečko. Čak štaviše, mnogo lepo...
- A šta ću drugo, moj gospodin, neg' da pevam i da se zlopatim k'o i svi Cigani. Tak'a nam sudbina, moj gospodin...
- Hmm, hmm...Nego, jel' voliš ti da piješ, sine?
- Jok ja, moj gospodin! A i da imam odakle, opet ne bi. Ja sam ti jedin' trezan Cigan od svi, majke mi Barije!
- Dobar si, dobar...Slušaj, dođi sutra na ovu adresu pa da vidimo šta mogu da uradim sa tobom. Ja sam ti muzički producent i mislim da imaš nešto u glasu...
- 'Oću, moj gospodin, 'oću. Sam' da se izvučem iz ovo zlopaćenje...
- Kako ono beše ime...?
- Džej, moj gospodin. Džej Ramadanovski...
