Znati na koga se drati, a kome se klanjati

Знате, постоји једна мала подврста људи, која се одмах по рођењу унапријед помири са свиме чиме ће их живот послужити. Препусте се без поговора, подигну главу тек толико да им очи виде врх сопствене сијенке и корачају, тихо и смјерно. Свима се покоравају, немају потребу никога да тлаче нити да наређују. И добро им је, јер у њима нема оног досадног осјећаја самогриже која ће их појести изнутра. Само празнина.

Ипак, већина осталих је рођена са титравим осјећајем поноса и скривеном жељом да мијења свијет. Временом, од жеље остане пука бескрајност немоћи да скренеш са унапријед одређеног колосијека, који се све само не твој...

Твоја душевни склоп почиње да се мијења, прилагођава, камуфлира. Учиш да потиснеш све налете емоција које ти говоре да се бориш, да не одустанеш. Учиш да се не буниш чак ни онда када ти се душа, у вапају, тихо расцјепљује на ситне комадиће. Сакријеш се негдје у средину, међу избледјела, испијена лица, спустиш се на интелектуални ниво неотесаних пајдомана. Твоја послушност постаје твоје најбоље оружје. С друге стране, добијеш онај горопадан осјећај моћи и узвишености према онима који су, по твојим новим мјерилима, нижи од тебе. Сва твоја немоћ према онима који те газе надима се у теби, дуго потискивана, изједа те. Зато, када наиђеш на неког слабијег од себег, на њега искалиш сву силину бијеса. На трен, душа се ослободи нагомиланог терета, буде ти лакше. И тако све, у круг.

Срећан си. Бар док не схватиш да ти се срце, негдје успут, расцјепило на два дијела. Један дио, залеђен је у комори од вјечног леда, чекаће неко ново прољеће. Прољеће човјека каквим си маштао да постанеш...