Ono što redovno izgovaraju prijatelji nekoga ko je učinio nešto ekstremno, kao što je iznenadno lomljenje cele gajbe ili samoubistvo, a da pritom navode neke njegove izjave ili radnje koje su sasvim normalne, ali u svetlu događaja koji se zbio, za okolinu dobijaju novu dimenziju.
- Šta ti je čoveče, što si bled tako?
- Ma idi bre, malo je falilo da poginem malopre.
- Kako brate, šta se desilo?
- Ma otišao sam do one ogromne provalije iznad Dunava. Znaš ono moje mesto, gde volim da odem kad se naduvam, da gledam preko reke i opustim se?
- Znam, znam, tamo na kraju Pregrevice.
- Da bre. I stojim tako na ivici, kad odjednom krenula da se odranja.
- U jebote.
- I ja brzo skočim unazad u poslednjem trenutku, a ono mesto gde sam stajao više ne postoji. Sve se sručilo dole.
- Pa dobro je da si živ bratac, treba srećan da budeš.
- Srećan sam ja bio, nego odjednom pomislim, zamisli da sam pao dole. Vi bi mislili da sam skočio i ubio se.
- Ne bi bre. Odakle ti to?
- Ma važi što ne bi. Još bi pričali kako sam bio čudan u poslednje vreme, kako tek sada shvatate neke stvari i da je logično da sam se ubio. I onda sam zamislio sebe kako kao duh skačem oko vas i vičem: "Nisam se ubio. Alo bre idioti, odronila se zemlja!".
- Ajde ne seri bre. Sto posto si i išao tamo da se ubiješ, nego si se usr’o i predomsilio u poslednjoj sekundi. Kad razmislim, stvarno i jesi čudan u poslednje vreme.
- Ma jedi bre govna!
Hmm...za mene su počeli da pričaju da sam čudan u poslednje vreme. Sad sam bačen u rebus?!
Hahhahaha ne znam baš da li sam dojajan autor, ali zato znam da sam BEZjajan! ;D
Одлична, пример милина разговорна...! +++
Иначе, ово ми је тако позната тема из једног филма који сам гледао скоро, али не могу да се сетим којег...
Ovde mi je ideju dala jedna Đonijeva izjava...elem, rekao je kako, svaki put kada izađe na terasu, ima neki ludački osećaj da će skočiti. Ali nikako ne svojom voljom, nego da će mu noge same poleteti preko ograde. Još mi posle toga kaže: "Ako se to ikada desi, znaj da nisam namerno skočio, nemoj misliti da sam hteo da se ubijem..." LUD ČOVEK! ;)))
Ау, Џони луд...! Ја кад изађем на терасу, пошто се плашим висине, ноге ми се одсеку, па и не изађем на терасу...
Макар је искрен, то мора да се цени...! :-Д
I ja se užasno plašim visine, nije mi dobro čim se popnem na stolicu...
A na terasi ne smem ni da priđem ogradi :)
Стра'ота...! Ја с ћалетом кацам радио изолацију на кући се усрао кад се попео на столицу (на тераси!) да нешто придржим, већ ми прош'о живот пред очима...! Стио се старе каламуње Лесија, растужио се, па сам на трен заборавио на висину... После му рек'о да нећу више да се пењем, нек зајебе и изолацију и 'ладну собу... :-)
Џони, немој да летиш сад каци нам најпотребнији, издржи бар до Џурџевдана! :Д
* Пада Пироћанац са куће (намештао антену) и дере се жени: "Не рачунај ме за ручак, ћу ручам у болницу!"
Hahhaha ma jašta! Bolje dupe da se smrzne od hladnoće, nego od stra'ote! ;)
Наравно...! Зато сам се сад прехладио, фак јеа! Али више нисам на високом, па сам га и оженила...! :-)
Одлично :) +