Pitanje koje u principu ne zahteva odgovor, jer se postavlja radi reda, ali je obavezan neodobravajući i tugaljiv izraz lica kada se upućuje sagovorniku.
Primer 1.
Osoba A posećuje osobu B kod kuće.
Osoba B sluša šta priča nezanimljiva osoba A, klima glavom i smeška se, dok unutra kipti od nestrpljenja da osoba A ustane i krene kući.
Kada osoba A to učini, onda osobi B bude malo neprijatno da pokaže radost zbog njenog odlaska, pa šatro je (već stojeći na vratima) zadržava (moleći Boga da se to ne desi).Osoba A: Ej, moram da idem kući, mnogo sam se zadržao/la.
Osoba B: A što tako? Ostani još malo.Primer 2.
Druga situacija, druge osobe. Opet A i B.
Mesto: recimo, kafić.
Osoba A plaća osobi B piće.
Osoba B nema novca da plati, ili pak iz nekih naročitih razloga smatra da i jeste red da osoba A plati piće.Konobar dolazi, A i B se (kao) hvataju u istom trenutku za novčanik, osoba A neće ni da čuje da osoba B plati, pokazuje joj rukom da vrati novčanik (što osobi A ne pada teško), i kaže: ''Ja ću da platim!'', na šta osoba B složi izraz lica i pita (začuđeno): ''A što tako?''
