je misaona imenica za našu nerazvijenu zemlju. naduvani i sujetni psihijatri, kakvi su, se lože na priče o što kraćoj hospitalizaciji psiho bolesnika i što raniju socijalizaciju. ali gde pitanje je? kad ih i u sopstvenim porodicama niko neće, a kamoli tako stigmatizovane okolina ih tek neće. i tako stručnjaci prave greške koje koštaju života. nelečeni bolesnici ubijaju druge, ali i sebe : zapamtite najveća mogućnost samoubistva kod osobe sa psihozom je paradoksalno kada mu bude bolje i stekne uvid u svoje bolesno stanje. kada shvati da je bolestan i šta je sve mislio i radio u bolesnom stanju. dakle, jednom dijagostikovan psiho bolesnik se mora duuugo pratiti. to što su u našim nadležnim bolnicama uslovi kao u 'kukavičjem gnezdu' i dan danas, što ih drže kao životinje, NE OPRAVDAVA stav 'muko moja pređi na drugoga'.
psihijatrija, ma kako savremena bila ima samo nekoliko grupa lekova kojima se služi (antipsihotici, sedativi i antidepresivi), dakle ne puno izbora u čisto hemijskom neurotransmiterskom shvatanju psihičkog života. to znači da takvo shvatanje ne sme da preovladava i mora da bude samo komplementarno.
gomila psiho poremećaja kod nas je reaktivnog, dakle vrlo izlečivog tipa.
svaka zgrada ima svog skupljača đubreta (skupljači đubreta) ili životinja, naselje ludog komšiju, osnovna i srednja škola adolescentske krizere, radni kolektiv psihopate, gradski saobraćaj sociopate, dom zdravlja involutivne melanholike, itd.
