je misaona imenica za našu nerazvijenu zemlju. naduvani i sujetni psihijatri, kakvi su, se lože na priče o što kraćoj hospitalizaciji psiho bolesnika i što raniju socijalizaciju. ali gde pitanje je? kad ih i u sopstvenim porodicama niko neće, a kamoli tako stigmatizovane okolina ih tek neće. i tako stručnjaci prave greške koje koštaju života. nelečeni bolesnici ubijaju druge, ali i sebe : zapamtite najveća mogućnost samoubistva kod osobe sa psihozom je paradoksalno kada mu bude bolje i stekne uvid u svoje bolesno stanje. kada shvati da je bolestan i šta je sve mislio i radio u bolesnom stanju. dakle, jednom dijagostikovan psiho bolesnik se mora duuugo pratiti. to što su u našim nadležnim bolnicama uslovi kao u 'kukavičjem gnezdu' i dan danas, što ih drže kao životinje, NE OPRAVDAVA stav 'muko moja pređi na drugoga'.
psihijatrija, ma kako savremena bila ima samo nekoliko grupa lekova kojima se služi (antipsihotici, sedativi i antidepresivi), dakle ne puno izbora u čisto hemijskom neurotransmiterskom shvatanju psihičkog života. to znači da takvo shvatanje ne sme da preovladava i mora da bude samo komplementarno.
gomila psiho poremećaja kod nas je reaktivnog, dakle vrlo izlečivog tipa.
svaka zgrada ima svog skupljača đubreta (skupljači đubreta) ili životinja, naselje ludog komšiju, osnovna i srednja škola adolescentske krizere, radni kolektiv psihopate, gradski saobraćaj sociopate, dom zdravlja involutivne melanholike, itd.
Meni samo školovanje psihijatara u ovoj zemlji nije potpuno logično. Prvo, treba završiti Medicinski fakultet, koji traje 6 godina, a zatim proći obavezan lekarski staž u trajanju od godinu dana. E, posle toga sledi specijalizacija iz psihijatrije, koja traje 4 godine. Znači,na kraju tog nimalo lakog puta dobijamo 'stručnjake' koji samo gledaju kako da nakljukaju pacijente bromazepamom, te ih tako skinu sebi sa savesti. Neki entuzijasti idu najdalje do pokušaja da depresije drže pod kontrolom zoloftom, ali se tu priča uglavnom završava. Činjenica je da je naša psihijatrija u stanju poluraspada, pa se lekari uglavnom koncentrišu na to da ublaže simptome nesrećnim pacijentima, dok su za savremene srpske psihijatre uglavnom sve mentalne bolesti tretirane kao neizlečive. Činjenica je, takođe, da svi ti poremećaji imaju organsku osnovu, te da je primena lekova u njihovoj terapiji apsolutno neophodna, ali to je specifična vrsta bolesti, gde se sreće veliko preklapanje bioloških i socijalnih faktora, pa ako psihijatri već nisu voljni da počnu primenu psihoterapije u lečenju, nećemo na tom polju mnogo odmaći. Sve dok se u tretman ovih bolesnika ne uključi veći broj kliničkih psihologa, koji mogu igrati i te kako važnu ulogu, i dalje ćemo od pacijenata praviti 'zombije'.
dragi kolega podmitljivi, slažem se s tobom ali da ispoštujemo hronologiju malo tačnije, sa svom srećom završiti za 6 godina (dobro, ti si petogodišnji plan), pa odraditi staž (najčešće volonterski) godinu ili 6 meseci, pa onda nemaš posla gde da nakupiš obavezne 2 godine rada u zdravstvu, pa kad to s mukom skrpiš u intervalu 26-36 godina, ne nadaj se željenoj npr.psihijatriji (retko se deli ta specijalizacija jer Srbi su mentalno zdrav narod zar ne?), koje traju oko 4 god, pa tek onda počinješ nešto da radiš po tom pitanju. u međuvremenu doik npr. volontiraš ili radiš za farmaceutsku kuću kao trgovački putnik možeš da upišeš akademske spec studije koje su preskupe a ne znače ništa osim ako nemaš jaku akademsku vezu koja te gura pa ti to bude plus na nekom polutajnom konkursu. eto, ko još da razmišlja o lečenju ljudi?
Što se tiče poremećaja ima ustanova u kojima se uspešno leče, ali je teško NAĆI gde treba da se ode. Lekari opšte prakse kao s Marsa da su pali. Recimo, ja dok sam našla gde može da se posavetuje u vezi agorafobije protraćih godine. Za to vreme lekar opšte prakse me kljuka lekovima protiv mučnine, tahikardije i ko zna još čega... A da naši psihijatri i nemaju neku motivaciju da rade to je tek posebna priča. Ipak ima i onih upotnih, tako da ima i rada u grupama, dnevnih bolnica, kongitivne bihevioralne terapije itd itd. Al' može to i bolje:)
Lepo primeceno. Mene se ovo licno tice, jer dosta vaznih i bliskih ljudi u mom zivotu pati ili je patilo od neke vrste mentalne bolesti. Pre sam stvarno bio pun mrznje prema metodama lecenja kljukanjem tabletama i inekcijama, pretvaranja ljudi u zombije i slicnog. Ali dve su istine u ovome:
prva je da je to jedini koliko-toliko efikasan nacin koji se masovno i sistematski primenjuje za sada;
druga je da ogroman broj stvari moze da se resi kroz razgovor, ako je u pitanju dobar psihijatar. Naravno, mozda ne sizofrenija i bi-polar, ali vecina ostalih stvari. Ali, nazalost ljudi koje se bave psihologijom su mahom oni koji pred fakultet nisu znali sta ce sa sobom, (cast izuzecima, naravno), ili osobe koje nazalost jednostavno nisu stvorene za taj posao.
+