Stanje izazvano dugim, napornim, gotovo ubistvenim treningom u toku kog se za manje od sat uradi više od 20 vežbi sa što manjim pauzama ili čak bez pauza.
Jedva se dovlačim u stan, nemam snage da skinem jaknu i čizme tako da prvo vadim natopljenu opremu iz ranca pa se kao paraplegičar sručim na kauč. Poslednjim atomima snage se skidam, tuširam i nakon toga tražim spas u čaši osvežavajućeg mleka i već nakon prvog gutljaja ispuštam jedan od onih zvuka kao u reklamama onim za one stvari pa me cimer upita:
"Šta ste radili na treningu kad si došao u stan tako k'o skapnik?"
Pošto se krv još nije vratila u mozak još uvek ne shvatam da sam tri puta prošao pored cimera a kamoli da se sećam vežbi koje sam radio i koje su krive za moje stanje.
"Brate ne sećam se, mnogo nečega, svega... kad si ti došao u stan?"
"Pa ja sam bio u stanu kad si ti otišao na trening."
"Aaaa...(kapiram ali malo morgen)"
totalna ošamućenost i + :)