Anksioznost

Bolest koja korene vuče iz davnina davnih. Bilo je nje, kako navode pojedini autori, i u devonskom dobu, bilo je nje, slažu se zaboravljeni narodi, bilo je nje uvek, a grupa diplomiranih astrologa, čvrsto zagrljeni sa Jupiterom, pevaju tiho tiše da će je uvek i zauvek i biti, pevaju, preznoje se i naprave pauzu ne bi li ohladili od znoja usijane glave svojim natalnim kartama.
Zaključujemo da je anksioznost, dakle, popularna bolest.
Bolest čiji trend drži konstantu.
Ona čoveku čini čuda; ona je fuzija depresije, šizofrenije, paranoje, nezadovoljstva samim sobom i tako dalje.
Njena ciljna grupa su pretežno dokone glave džabalebaroša, besciljnih lutalica ovoga svega koje ne znaju šta će od sebe pa se eto late razmišljanja o, primera radi, smislu života, smislu koji nisu otkrile ni mnogo smislom zaluđeniji mudraci. To razmišljanje koje očigledno nema zadati cilj počinje da buni čoveka, da ga jede. Jede ga iznutra jer se budi samo zato što ni telo ni duša više nemaju volje za spavanjem, a o stvaranju bilo čega konstruktivnijeg da ne pričamo.

Ogromna seoska kuća, desetinama godina dozidavana, nad ulaznim vratima jedna obična sijalica, mada ona sada ne radi jer je dan ali zašto je ne spomenuti. Brankica sedi, namešta frizuru i pomera stolicu pola metra u levo, ne bi li od sunca pobegla u hlad vinovom lozom stvoren. Naspram nje sedi Ivica, uključuje svoj diktafon i postavlja Brani pitanje:
''Gospođo Brankice, ovde sam ne bi li ispitao današnjeg seoskog čoveka o bolesti koja hara planetom.''
''Dobro.''
''Da li vi znate šta je anksioznost?''
''Paa... mislim da sam čula, ali iskreno, sine, nemam blage veze o čemu pričaš. Pitala sam svog sina malopre zašto si ti ovde, video si ga, kaže da idete zajedno na fakultet a da ti ja mogu pomoći oko tvog rada, pa reko zašto ne, taman da malo predahnem od silnog posla a i vrućina je vani, vidiš i sam ovog zla, najavljuju plus četrdeset a Juli mesec. Jutros kad sam ustala bilo je možda šest sati, i već mi je bilo veoma vruće i jedva sam se naterala da odem nahraniti sermiju ali naterala sam se, pocrkaće sva sermija pa od čega ću obroke deci da pravim i taman da završim sa hranjenjem setim se da nisam ugasila šporet, trči nazad govorim sebi, trči nazad Brano iskipeće ti mleko pa šta ćeš onda, krava nije dala mleko već sedmicu dana, i ovo što uzimaš od Radane ti je usluga koju moraš vratiti sledeće sedmice kad se bude kupilo seno, vrućina vani a ja trčim ulazim u kuću ono mleko taman da iskipi i govorim sebi, Brano, jebote, kakva si ti budaletina, zašto lepo ne kažeš onoj svojoj blentavoj snaji da pripazi na to, jebali je oni telefoni i interneti, samo leži i mlati prstima po tom čudu, ne možeš sa detetom više progovoriti tri reči bre koliko je to đavo uzeo sebi, jedva dočeka tišinu da može da zabije kljun u fejzbuk, jebo ih fejzbuk više.''