Ironija. Sve deluje tako lepo te večeri, kolege i koleginice oko tebe srećni i veseli jer se završava jedan lep, ali istovremeno i težak period života, svi jedva čekaju taj zasluženi odmor posle još jedne veoma iscrpljujuće godine, kako bi mogli da uživaju u letnjim čarolijama, a ti...ne znaš da li da se prepustiš slavlju i zbariš neku koleginicu koju nisi mogao za četiri godine, jer, je li, tad je sve dozvoljeno, nema pravila, možeš svakoj da prodaš priču kako možda više nećete da se vidite, kako je to posebno veče u kojem ne treba da razmišlja o tome šta će biti sutra, jer kao što srcelomac Vlado Georgijev kaže: ''Živim sad''... ili ćeš možda da razmišljaš o sutrašnjem ispitu iz predmeta Nuklearna fizika 1, koji su svi položili još pre tri godine...svi osim tebe.
Pola 11 uveče je, atmosfera se praktično tek podgreva, jedna prsata koleginica se popela na sto i u ritmu muzike meša guzovima, tvoje kolege ništa ne prepuštaju slučaju, vade telefone i fotoaparate kako bi ovekovečili taj trenutak, ti to sve vidiš iz daljine, kroz maglu, jer su ti misli već uveliko okrenute prema sutrašnjem ispitu i o tome kako moraš da ustaneš u 6 ujutru, jer ispit počinje u 7...u jednom trenutku sine ti genijalna ideja: ''O, pa ja imam i septembarski rok! Nema veze što pored ovog ispita nisam položio još njih 17, celo leto je preda mnom, naštrebaću ja to, imam kapaciteta! Sad idem da se utopim u masu i da vaćarim koleginicu koja je i dalje na stolu, takva prilika se ne propušta! Hoću da uživam ove večeri!'' . A u podsvesti znaš da nećeš da naštrebaš, i da nemaš kapaciteta. Ali nema veze. Apsolventsko veče je, jednom se dešava u životu. A apsolventskih godina ima mnogo. Sutra šta će biti,
ko zna..
