Kad su Turčinu krvave ruke do lakata, poturici moraju do ramena. Beogradske poturice prate tradiciju Beogradskog pašaluka i folklora koji su ostavili Turci pre nego što su ih naši dedovi oterali nazad u Malu Aziju. Poturica Beogradjanin peni od besa na svakoga ko kaže da je naš glavni grad najobičnija selendra puna skorojevića koji su se zapatili i naselili tu i sada glume gospodu. On je veći Beogradjanin od svakog drugog pravog* (iako je tek prva{a možda čak i nulta, što je najčešća kombinacija} generacija naseljena na plodnom tlu naše "metropole"). Udara se u grudi i urliče dok je spreman da se pobije sa tobom, kada mu kao realni kritičar Beogradizacije kažeš da je Beograd rupetina bez dna koja pojede i potroši više nego cela Srbija. A besni kao ris ako slučajno čuje da Beograd nije metropola(nažalost).
*Pravi Beogradjanin: Najnormalnija osoba koja ne pati od beogradskog sindroma- ja sam elita, jer zivim u Beogradu, a ostali su paori. Osoba sa kojom možete najnormalnije popričati o bilo čemu, da isti ne peni i ne besni ako slučajno dirnete glavni grad, obično se radi o trećoj(četvrtoj, petoj...) generaciji naseljenoj kod ušća Save u Dunav.
Nulta generacija je najgora. A stari beograđani ćute i trpe dok im se seljanija penje po glavi. Pored posla u struci, naravno, ovo i jeste razlog što više ne živim u BG-u.