Misao koja u tom ili sličnom obliku prođe svakome ko pogleda fasade u Beogradu ili nekom drugom srpskom gradu, a koje su u toliko očajnom stanju da im fali samo nekoliko rupa od granatiranja da bi parirale zgradi bivšeg Generalštaba.
Kada vidite te grandiozne zgrade koje su nastajale krajem devetnaestog veka, kao i one koje su nastajale tokom prve polovine dvadesetog, prosto vam dođe da zaplačete. Ono što veliki evropski gradovi održavaju da bi dali počast istoriji i ljudima koji su prošlost te zemlje i stvorili, mi (čitaj: zatucana i korumpirana vlast) ne dajemo ni cvonjka da deo toga sačuvamo.
Berlin, koji je moderan evropski grad, nema ni jednu istorijski bitnu građevinu (sem čuvenog zida), jer je sravljen do temelja u Drugom svetskom ratu. A, Beograd, grad koji je bombardovan (zajedno sa drugim srpskim gradovima) u više navrata, je sačuvao toliko lepih zgrada koje bi restauracijom dobile stari sjaj i koje bi grad i državu reprezentovale na najbolji mogući način.
Zamislite Knez Mihajlovu ulicu sa sređenim fasadama, noću, sa dobrim osvetljenjem.
Zamislite ZAISTA renoviranu fasadu Narodnog muzeja (pošto su desetak godina skoro stajale skele i koje su pokazivale da se nešto radi, sređuje, šta god).
Zamislite "bezistan" (iza Meka na Terazijama) očišćen i "osvežene" boje.
Zamislite one zgrade koje vidite na Brankovom mostu kada dolazite iz pravca Novog Beograda.
Zamislite toliko tih lepih, prelepih zgrada iz svojih gradova, sa ruiniranim fasadama, koje su zaostavština prošlosti. Prošlosti u koju se svi busamo, ali je ne poštujemo.
Možda je Belvil lep, ali jebeš ti to kada je na pragu uništenja/nestanka ono bez čega tog istog Belvila ne bi ni bilo.
